Izvor: KMnovine.com, 20.Nov.2018, 18:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski uranak
"Pored visoko uzdignute trobojke na njemu ugleda obrok koji neko drži visoko u ruci. Zgrabivši bez većih problema obrok pre ostalih zbog svoje visine i tankih dugačkih ruku, ushićeno kliče govoru koji nikada neće dopreti do njegove svesti".
Piše: Crni Kos
Upečatljiv zbog svoje visine štrčeći iz mase ljudi pognutih >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << glava uplašenih glađu, oborenih signalima instinkta koji se budi pri svakom zakasnelom obroku, slepo prati visoko podignute trobojne zastavice pored plakata sa slikom nekog čoveka, koje kao putokaz, njemu iz zadnjih redova, pokazuju ka pravcu gde su neke sirene i plava svetla malopre prošla.
Shvatio je da je to pravac ka kome bi trebao da nastavi da se kreće. Razmišljajući o ruti svog kretanja I krčenju creva praznog stomaka sumnja da će imati snage da sve ovo izdrži do kraja. Ako ga neko negde bude pitao, nekada je bez problema prelazio kilometre po vrletima planina sa ‘‘šarcem’’ na leđima. Potpomognut guranjem ljudi sa strane koji su ga koškali telima I pogurivali trudeći se da ga pređu, nekako stiže do štanda koji miriše na hranu i tu zastade zadihan.
Pored visoko uzdignute trobojke na njemu ugleda obrok koji neko drži visoko u ruci. Zgrabivši bez većih problema obrok pre ostalih zbog svoje visine i tankih dugačkih ruku, ushićeno kliče govoru koji nikada neće dopreti do njegove svesti. Ako ga nekada budu pitali reći će da je čuo šum planinskog vetra i huk potoka svoga rodnog kraja uskomešanog sa kukanjem i proklinjanjem žena u crnini i glasovima ljudi pored njega koji ga teraju da povremeno nešto urlikne. Razaznaje kraj govora samo zato što se okupljeni razilaze ali i zato što čovek sa štanda gura preostalu hranu nazad u kutije dok ga onaj drugi okreće i gura negde ka kraju ulice.
Sada već lakšim koracima uz zadovoljniji stomak vraća se polako nazad nikako ne žureći u sledeći besmisao. Polako hodajući ulicom staje kraj izloga i razgleda, eto da pomisle ljudi da planira nešto da kupi. Znajući da ga par pored njega krišom gleda okreće pogled ka svojim čizmama kao promeravajući da li bi broj njegove noge odgovarao onim cipelama u izlogu. Ako ga neko nekada bude pitao za cenu cipela reći će da nije ni mogao videti brojke zbog šećera koji vuče eto već dve decenije biće. Ako ga neko nekada bude pitao reći će da je bio najsrećniji kada je svojim bosim nogama udarao tvrdu kožnu loptu koju je neki gastarbajter ostavio selu da se igraju njome. U sramoti koja ga izjeda čeka da par krene prvi i tek kada su zašli za ćošak kreće nazad kući. Kartoni pokupljeni usput i parčad gajbica od davno pojedenog paradajza sa akcije biće dovoljni za vatru koja će sačuvati slavinu u dnevnoj sobi od smrzavanja.
Premoren od besciljnog koračanja stiže do svoje kućice koja je u mraku jer je KEK odavno isključio struju zbog neplaćanja. Uz lako uočljivo skupljeno inje prozora rama koji ne pripada tom otvoru u zidu i uz nevešto nagurane kartone koji se trude da zapuše preostale rupe, stiže do izbledelih vrata. Pritiska spoljni šteker i gleda u sijalično grlo iznad vrata kao psujući pregorelu sijalicu. Ako, valja se, neka novi stanari komšijske kuće iz koje se čuje neka muzika i smeh zbog polomljene čaše pomisle da gazda od silnoga posla tek sada spazi pregorelu sijalicu. Ulazi unutra a ruke koje žale život koji struji kroz njihove vene otvara prste iz kojih ispadaju na brzinu sklopljeni kartoni i drvene parčadi gajbica. Ležući umoran od svega, razmišlja da li bi najbolje bilo da i ova noć prođe što pre ili da traje što duže, snivajući svoj rodni kraj u snu u kome ne radi ništa nego, eto, samo luta poljanama.
Ili bi možda bilo najboje i da se ne probudi uopšte…
Trudeći se da što pre zaspi znajući da jedino tako opet može osetiti radost življenja, zatvara oči i brzo tone u san nadajući se da će podsvest nekako ponoviti vesele trenutke koje je proveo sa porodicom negde nekada. Ako ga neko nekad bude pitao i ovu noć je proveo u buncanju i vrpoljenju na krevetu koji komšija nije hteo da baci đubretarima koji dolaze ujutru nego mu ga je kao poklonio. Suzne oči koje vape za izgubljenom fantazijom koja se sinoć nije odigrala silom se zatvaraju nadajući se da će se nekim čudom odigrati u narednim trenucima. Zraci sunca koji se prolamaju kroz zamrznuto jednokrilno staklo debljine 3 milimetara kao da ga namerno bockaju zbog toga i bude, podsećajući na još jedan surovi dan koji valja preživeti. Sada već počinje da oseća bol koja bridi kroz izmrzla stopala koje, za njega kratko vojničko ćebe, nije moglo da pokrije. Zevajući namerno iz sve snage kao kakav gazda navlači ispucale ''pešadinke''. Kitovu pastu od koje su se nekada sijale zameniće pregorela svinjska mast koja će još malo čuvati konce sa đona da ne popucaju. Trljajući ruke i grejući ih dahom koji isparava poput nekadašnje jutarnje kafe kojom ga je domaćica dočekivala biva zbunjen za trenutak. Promrzlim rukama vrteći bravu cilindra koji je odavno ‘‘prošlajfovao’’ stavlja ključ ‘‘Bane Sekulić’’ u unutrašnji džep SMB šinjela odbačenih epoleta.
Izlazi na ulicu i okreće se još jednom da vidi da li je kao sve u redu skrećući pogled ka dimnjaku koji se kratko dimio sinoć. Ako, valja se to, neka komšije pomisle da se kuća čuva...
Brzim koracima ide ka mestu okupljanja za koje mu je juče javljeno, plašeći se da autobus ne krene pre vremena. Mora se pojesti nešto do kraja sledećeg govora. Otkad zna za sebe duže su trajali od sitog stomaka…Ako ga neko nekada bude pitao samo će spustiti glavu…
KM Novinama je potrebna vaša podrška - KLIK
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2018 :: Hvala na interesovanju
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
