Izvor: BKTV News, 18.Maj.2017, 17:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovske lekcije: Anatomija srpskih zabluda
''Potcenili smo ih. Pogrešno smo ih procenili, a onda i potcenili. Oni su dosta tradicionalan i prilično konzervativan narod i kao takvi se ne mogu porediti s drugim narodima i, shodno tome, odnos sa njima ne može biti građen na iskustvima koja smo imali gradeći sa drugima. Ali, moramo se prilagoditi i moramo naći ključ za komunikaciju''. Ovako doslovno sagledava svoje komšije Albance predsednik Građanske inicijative ''Srbija, demokratija pravda'' Oliver Ivanović.
Ova >> Pročitaj celu vest na sajtu BKTV News << ocena Ivanovića je tragično zakasnela. Očigledno je da se nisu validno analizirala iskustva u srpsko-albanskim odnosima od 1912. do 1999. godine. Srbija se u vreme Kraljevine Jugoslavije ponašala kao oslobodilac, ali definitivno je nisu svi njeni građani tako sagledavali. Onda dolazi Drugi svetski rat i jačanje albanskog fašističog pokreta koji iseljava Srbe. To iseljavanje je zapečaćeno kasnijom odlukom Brozove vlasti. Od 1945. do 1966. godine Kosovo je u oblicima vojno-političke uprave koja je podsticala irendetistčku i separatističku politiku podržanu od strane režima Envera Hodže.
Posle pada Aleksandra Rankovića 1966. godine i novog koncepta Jugoslavije, posle Ustava iz 1974. godine, kreće se u intenzivniji razvoj Kosova. Tvrda komunistička politika učinila je da se u dve, odnosno tri generacije Albanaca, razvije jak antisrpski sindrom koji je planuo posle smrti Josipa Broza Tita.
Komunistička vlast od 1980. do 1990. godine nije našla modele za otvoreniju komunikaciju sa Albancima na Kosovu. Iredentistički pokret je jačao među albanskim članovima SK, ali i onima koji su imali radikalne političke metode. Represivna politika režima Slobodana Miloševića pogodovala je jačanju unutrašnjih i spoljnih sprega u velikoalbanskom konceptu.
Od 1992. godine Tirana kreće u podršku nezavisnosti Kosova. Stvoren je jak pokret otpora i podrška moćnih diplomatija, pre svega SAD, Nemačke i Velike Britanije. Srbija nije imala alteranativnu politiku za ozbiljan dijalog sa Albancima na Kosovu, koji su posle raspada Jugosalavije dobili širu podršku Slovenije i Hrvatske da krenu u svoju nacionalnu političku borbu za nezavisni status Kosova i strategiju ''sve ili ništa''.
Uz podršku NATO i egzodusa Srba sa Kosova kao što je bilo i sa Srbima iz Hrvatske. Na Kosovu pobedila je politički ekstremna politika mlađe generaciije koja je bila u OVK, a potrošena je politika dr Ibrahima Rugove, koji se zalagao za pasivni otpor i neki vid komunikacije sa vlastima u Srbiji.
''Mladi lavovi u strukturama OVK, uz podršku stranih mentora dobili su mogućnost da budu vlast na Kosovu posle 2000. godine. Istovremeno, petooktobarska vlast u Srbiji nije napravila ozbiljniji iskorak u dijalogu sa Albancima. Na talasu NATO protektorata, Albanci su odlučno sprovodili politiku da nema povrataka u pravni sistem Srbije. Ni jedna vlada Srbije od 2000. godine nije vodila adekvatnu politiku u vezi sa Kosovom.
Tako smo preko Rezolucije SB UN 1244, pa preko Briselskog sporazuma i posredovanja EU došli do gubitka ili smanjenja vitalnih državnih interesa Srbije na Kosovu. Sadašnja politika Srbije prema Kosovu i Srbima koji su tamo ostali da žive je defanzivna, bez tzv. ''izlaznih strategija''. Nove generacije Albanaca na Kosovu svoju sudbinu sada vezuju za Tiranu i sve veći albanski uticaj u Makedoniji, kao i dominaciju politike SAD i Nemačke koje su pouzdani ''čuvari nezavisnog Kosova''.
Sada kada Albanci uporno naturaju koncept Velike Albanije, posle svih prokockanih šansi Srbiji je jedino ostalo da pokuša sa uvođenjem kulturne autonomije. Kulturna autonomija je ''modus vivendi'' za opstanak Srba na Kosovu, koji mogu po tom modelu imati i državljanstvo Srbije i Kosova , kao što će Albanci na Kosovu pored matičnog imati i državljanstvo Albanije.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
