Izvor: Politika, 28.Maj.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kada se jednom prepustite vrtlogu
I nemojte imati iluzija da će se stvar završiti sa Kosovom
Naizgled sve ide kao podmazano. Istraživanja javnog mnjenja i rezultati lokalnih izbora pokazuju da vlast zbog Briselskog sporazuma nije izgubila gotovo ništa od svog rejtinga. Od pet centara otpora sporazumu (Srbi sa Kosova, Crkva, Dodik, Rusi i desne opozicione stranke) praktično četiri su bar delimično pacifikovana ili marginalizovana. Iako nije baš onoliko razbijen i pocepan koliko bi to neki želeli, vrh SPC >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je ipak dovoljno razjedinjen – a uz to i izložen paklenoj kampanji – tako da se njegov glas protivljenja sporazumu trenutno praktično i ne čuje. Dodik se takođe malo primirio i povukao. Rusi deluju pomalo zbunjeno i zatečeno i očito, za početak, primarno nastoje da zaštite svoje ekonomske interese, a posle će da gledaju šta će i kako će. A desne opozicione stranke, čast izuzecima, više su zabrinute i angažovane oko lokalnih izbora u Zemunu nego na traženju strategije za odbranu Kosova i Metohije.
A ako nekoga zanima šta Rusija zaista misli o Briselskom sporazumu i trenutnoj politici srpskih vlasti, neka pročita šta kaže ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin:„Da li nam se sviđa ovaj sporazum ili ne sviđa – to je pitanje političke svrsishodnosti. Zalažem se za to da se prilikom sklapanja sporazuma maksimalno uzimaju u obzir legitimni interesi Srbije i Srba na Kosovu, da ne bi došlo do teških posledica za budućnost srpske državnosti... Da kažem iskreno, ushićene izjave tradicionalnih zlonamernika Srbije, kao i njihova glasovita odobravanja, donekle nas čine opreznima.” Teško da je mogao biti jasniji, a ipak ostati u okvirima diplomatskog takta i pristojnosti.
Jedino se još Srbi sa severa KiM drže stameno, iako su napušteni gotovo od svih i premda i tamo ima sporadičnih znakova povijanja pod sve otvorenijim pritiscima i pretnjama iz Beograda.
Teško je reći ko je trenutno u nezgodnijem položaju – da li vrh DS-a, zato što se u suštini slaže s postupcima vladajućeg trijumvirata, a mora da barem simulira ljutu opoziciju, ili vrh DSS-a, jer se sa aktuelnom politikom duboko ne slaže, ali iz različitih razloga ne sme ili ne želi da u svom otporu ide predaleko. Pogotovo kada je reč o SNS-u i Vučiću. (Da i ne govorimo o tome da je DSS koalicioni partner SNS-u i SPS-u lokalnim samoupravama širom Srbije.)
Ali posebno su u problemu svi oni sa takozvanog patriotskog dela srpske političke, intelektualne i medijske scene, koji su, iskreno ili ne, verovali i govorili kako je „najvažnije da vidimo leđa Borisu Tadiću”, a onda će Srbiji da krene i „sve će da bude drugačije”. U toj stvari nema šta bitno da se prigovori osobama poput Vesne Pešić, Nenada Prokića ili Ognjena Pribićevića koji su pre ili posle izbora otvoreno podržali SNS. Nisu oni „obrnuli ćurak”, ili su barem to uradili mnogo manje nego oni iz aktuelne vlasti koji su ih do skora nazivali „izdajnicima”, a sada ih hvale i (ili) postavljaju na ambasadorske položaje.
Ognjen na jedan, Vesna Pešić na drugi, a Prokić na treći način, uvek su bili manje-više dosledni eksponenti prozapadne politike prema Srbiji. Pešićka i Prokić godinama čak i aktivni članovi LDP-a (koji je od početka zagovarao „realizam”, odnosno više-manje otvorenu predaju Kosova i Metohije), dok je Pribićević, u pauzama između državnih funkcija, bio solidan i vrlo dobro obavešten analitičar evroreformske provinijencije. Nisu se, dakle, oni promenili, već su se promenili Nikolić, Vučić i Dačić. Ostaje samo nejasno da li su pre prošlogodišnjih izbora imali dobru informaciju ili, pak, samo dobru intuiciju u vezi s budućim kursom srpske politike. To jest, da li su samo priželjkivali, ili su unapred znali da će naprednjačko-socijalistička vlast krenuti ovim putem kojim je krenula. (Pošteno govoreći, bilo je i pre izbora dosta signala i nagoveštaja u kom pravcu će ići ovaj brod, ali mnogi naprosto nisu hteli da ih vide.)
Ali šta reći za one koji su i pre i posle izbora ovoj vlasti čuvali patriotski imidž i kojima su Srpstvo, Rusija i „Srpsko Kosovo” godinama na nos curili, a sada su prepuni razumevanja za „okolnosti”.
I nemojte imati iluzija da će se stvar završiti sa Kosovom, briselskom kapitulacijom i njenom „implementacijom”. Tražiće vam non-stop više. Već se čuju tihi glasovi iz Bujanovca, Preševa i nekih mađarskih stranaka u Vojvodini. Sve što, eventualno, danas bude iskamčeno za „zajednicu srpskih opština” na Kosovu, sutra će biti traženo i moraće biti dato albanskoj, mađarskoj, bošnjačkoj i ko zna kojoj drugoj manjini u Srbiji. I niko se neće obazirati na to što su kosovski Srbi, prethodno, od svoje sopstvene vlasti naterani da žive u tuđoj državi.
Kada jednom popustite, kada lavina jednom krene, kada džemper počne da se para, a suverenitet rasipa, taj proces nema kraja. Teško je plivati protiv struje i odupirati se pritisku snažnijih geopolitičkih sila. Ali kada se jednom prepustite vrtlogu koji vas vuče na dno, teško je, a verovatno i nemoguće posle isplivati na obalu ili se dokopati čvrstog tla ispod nogu.
Đorđe Vukadinović
objavljeno: 28.05.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
