Izvor: TvojPortal.com, 30.Sep.2011, 15:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
KOSOVO JE UZETO, ALI ĆEMO GA VRATITI
To je najvažnije, da Srbija ne učestvuje u svom samoubistvu. Da kažemo – Kosovo je uzeto, i to će se vratiti jednog dana. To je onda sasvim drugačija pozicija. Ne bi Vašington i Brisel bili tako komotni kao danas. Sada Tadić, što god se desi na Kosovu, izađe i prvo kaže: „Mi idemo samo mirnim putem“, Dačić govori da ima plan, a onda posle dva dana izjavljuje „to nisu ni vojska, ni policija“. Znate koliko su oni u Briselu zadovoljni i mirni. Mogu da legnu na travu i gledaju u nebo s takvim protivnicima.
Istina koju svedoči DSS nije se dopala ljudima, ali ispostavilo se da od „istine“ koja im se dopala nisu imali ništa.
U meri u kojoj to postaje jasnije, mediji se sve više stežu. DSS ne daje prazna obećanja i do sada je loše prolazio, što ne znači da će tako biti i ubuduće. Mi imamo program od šest-sedam tačaka, od kojih je Kosovo jedna od bitnijih. To je princip na kojem države počivaju, suverenitet. Vi ne možete sada kada je država ugrožena da se pravite ludi. Na svakih godinu dana nešto se desi i Kosovo je na prvom mestu. Tamo se dešava čudo, a mi insistiramo na tom pitanju dok se ne reši. Kao što je Izraelu zapadna obala pitanje broj jedan, iako će ljudi reći da hoće bolju školu ili ekonomiju. Nije sporno, ali kada se pripuca u Gazi, svi Izraelci znaju da je to pitanje broj jedan, jer je pitanje opstanka. Kao i Palestincima. I takva im je sudbina, i ne mogu sada da odjednom postanu „racionalni Evropljani“, kao u Srbiji, gde kažu „važni su ljudi, a ne teritorija“. Ljudi stotinama godina žive u zajednicama koje se zovu države; nema nijednog čoveka na planeti koji ne živi u nekoj državi. I koji su to onda ljudi njima važni, ako im nije važna država? Svi žive na nekoj teritoriji na kojoj se primenjuje neki poredak… i ako su važni ljudi na Kosovu, onda će Srbi, koji su isto važni ljudi, živeti na albanskom Kosovu koje ima svoj poredak. Onda izvolite, pa se menjajte sa njima. Dajte im stan u Beogradu, a vi idite da živite kao čovek, jer nije važna teritorija, ni nacija, i nije važno ništa.
Ali deluje kao da mnogim građanima Srbije osim puke egzistencije zaista ništa više i nije važno…
Da, jer slušaju takve poruke. To su laži. Prevare kojima se naši mediji služe; i to su poruke političara. Naša politika je bila maksimalno realistična, iako je možda išla sporim koracima. Ne možete da reformišete državu bez pravila. I sve ima neki red. I sada vidite, kada dođe Đinđić i kaže „reforma“, „ne mogu da čekam Ustav“, „moramo da uđemo u tržišnu ekonomiju“, onda dobijete ekonomiju bez pravila, te pobeđuje jači, ko ima bolje veze i više novca – i eto vam tajkunska struktura u Srbiji, napravljena za godinu-dve. Privatizacija bez pravila. DSS je govorio da to ne može brzo, ako hoćete da napreduju svi, a ne da napreduju samo neki. To nije naša politika. To neka gura DS, kao ono sa „Fijatom“, EU fondovima, akcijama od 1.000 evra, neka lažu koliko hoće. Tadić je pobedio januara 2008. godine, posle čega je za dva meseca strašne stranačke kampanje govorio da će Srbija biti kandidat za Uniju do kraja 2008. godine. Pazite tu prevaru. Ko mu je to rekao? Šta je tada DSS mogao da kaže nego da se zgadi. Ali najlakše je zgaditi se, mi sada treba da radimo i da objasnimo ljudima. A to je druga priča, ne „šta“, nego „kako“.
Kakve su realne šanse da se promeni naša politika prema Kosovu i Metohiji?
Mi možemo da posmatramo stav Zapada prema Kosovu kao konstantu – ne možemo da je promenimo. To je veliki problem, grupa zemalja koje predstavljaju velike sile zastupaju interes protivan našem. Međutim, danas na sreću situacija nije kao devedesetih, kada je na globalnom planu to bilo tako. Sada postoji mogućnost komuniciranja s drugim centrima moći, traženje pomoći i saradnje, pa je i manevarski prostor veći. Naše vlasti stoprocentno rešavaju kosovsko pitanje sa zapadnim zemljama. Sve što pričaju u razgovorima sa Rusijom i drugim zemljama nema suštinski značaj. Čovek se pita zašto jedna vlast sarađuje sa grupom zemalja koje evidentno vode neprijateljsku politiku.
Zašto mislite da to rade? Ne znaju šta rade ili su potkupljivi i ne zanima ih šta ostavljaju iza sebe?
Mogu da dam dva apstraktna odgovora. Jedan je da su nedorasli situaciji i da ne vide šta rade. A drugi je faktor potkupljivosti razne vrste. Moralne, intelektualne, finansijske, i da zapravo iz tog oportunizma naša politička klasa sarađuje na temu Kosova sa zemljama koje su neprijateljske, pa i čitava propaganda unutar države ide u tom pravcu. Ne slaže se sa logikom zdravog razuma, da vi odobravate promenu misije na Kosovu. Misija UNMIK je proizvod Rezolucije 1244, EULEKS ima drugu misiju, zapisanu u Ahtisarijevom planu, i ta misija nema nikakve veze sa UNMIK misijom, ali je zamenjuje.
Mislite da ona treba da je istisne i natera Srbiju da pregovara sa onima koji implementiraju nezavisno Kosovo?
Od kada je EULEKS došao naši sarađuju isključivo sa tom misijom. I šta možete očekivati danas, na administrativnim prelazima od EULEKS-a i KFOR-a – nego podršku secesije. KFOR ima mandat UN i SB, ali na početku krize na prelazima Atlantski savet je pod izvršnom kontrolom NATO-a objavio da je režim u kojem KFOR radi – režim zabranjene zone. To znači da KFOR može da puca kada god nađe za shodno. A ko je proglasio režim zabranjene zone? Atlantski savet. I sada dolazi do jedne promene na koju niko nije skrenuo pažnju javnosti. To je aktiviranje aneksa 11 Ahtisarijevog plana, namenjenog budućem NATO delovanju na Kosovu, gde je stav da je NATO poslednja instanca vlasti na Kosovu. Oni su ovom komandom od kraja jula uveli u dejstvo aneks 11, to jest NATO. KFOR je sada NATO. I sad se pitate zašto dovoze helikopterom albanske carinike, i kažete da to nije u skladu s njihovom mandatom. To je ta prevara o kojoj DSS sve vreme govori. Ne možete da osudite jednostranu akciju Albanaca, jer to nije jednostrana akcija, nego je u dogovoru s KFOR-om. Pregovarate sa KFOR-om i EULEKS-om i tvrdite da ste napravili sporazume, a njihov posao je da obezbede Kosovo kao državu, praveći granice. To nije svakome jasno. Skupština donosi Rezoluciju, za svega mesec dana Boris Tadić prihvata novi tekst, koji mu je uručen u Briselu 7. septembra 2010. godine, gde nema ni reči o otvorenim pitanjima statusa, nego samo o tome da se cela politika prenese na dijalog Prištine i Beograda pod okriljem EU. Ta rezolucija nije napisana u dogovoru sa našim vlastima, jer je Jeremić do poslednjeg dana zastupao prethodnu rezoluciju. Na osnovu tog teksta koji više nema veze sa Rezolucijom 1244, niti sa našim unutrašnjim rezolucijama, sada se vode razgovori u Briselu. Vi ste unapred prihvatili kao posrednika Kupera, koji u potpunosti podržava Kosovo, i prihvatate albansku stranu, Beograd i Prištinu kao dve ravnopravne strane, sagovornike. I šta očekujete od takvog okvira? Možete samo da prihvatite ono što vam Kuper unapred daje kao zaključak. Mi smo u Skupštini tražili dokument, da vidimo šta nam to Stefanović priča – nismo ga dobili. Sada smo dobili dokument o pečatu i katastru i to je tuga božja. Prvo, nepotpisan je, ima tri proste rečenice, i ništa u njemu nije jasno. Nemate režim carinskog postupka. Oni su se dogovorili, dakle, i nisu postavili pitanje šta znači to u primeni. Dogovorili su se posle dva sata sastanka. Nisu valjda očekivali da će KFOR dovesti srpske carinike? Zamislite tu neodgovornost pregovarača i vlasti. To je veresija, kada vidite papire bez potpisa, bez objašnjenja implementacije, to je kao da su „na dođem ti dođeš mi“, i na reč. A vi razgovarate sa Robertom Kuperom.
A možda taj Borko Stefanović i svi oni zajedno sada više i ne smeju drugačije?
Stefanović je karakterna maska te politike, nije ozbiljan igrač. Njemu je rečeno kako da postupi, i da se vadi kako zna i ume.
A možda ni Tadić više ne sme ništa da učini?
Za Tadića ne mogu da imam opravdanje, jer on je predsednik Republike. On je usvojio nadležnost za zastupanje Srbije i on je, ne znajući ili znajući, prihvatio odgovornost. Za njega ne možemo postaviti pitanje da li sme ili ne sme. On je predsednik i mora da radi po Ustavu i ako ne radi tako postoji njegova politička odgovornost Ustavom definisana. To je najotvorenije pitanje direktne odgovornosti, a ne retoričke. Mi se nalazimo u takvoj situaciji razgovora, koji podseća na razgovor zapadnih kolonizatora sa indijanskim poglavicama. Borko Stefanović je pregovarao kao Indijanac. Za dve flaše viskija i nekoliko krpica dao je veliko parče zemlje. Tako su pregovarali kolonizatori i Indijanci, oni nisu imali pisane ugovore. Samo na prevaru. Poglavica se nekad borio, nekad priznavao, jer je hteo da popije tu flašu viskija. Neki naši su dobili svoju flašu viskija i mi smo za to dali Kosovo.
A da li bi možda ista sudbina snašla i nekoga iz DSS-a? Da li je DSS raspisao izbore i sklonio se da ga ne bi snašla ta, možda i neminovna, sudbina. Ili ste izdajnik ili haški zatvorenik.
Odgovoriću hipotetičkim pitanjem. Da li je spremno građanstvo Srbije u fer izborima (bez ambasade SAD-a) da glasa za DSS? Ona će u tom slučaju uzeti kompletnu odgovornost na sebe. Dakle, ne mogu reći van takve pretpostavke da li se DSS plaši ili ne konsekvenci. Drugo pitanje je empirijsko – DSS je pregovarao. I rezultat je bio taj da smo rekli: „Mi ne možemo to da prihvatimo“, a dali smo desetine kvalitetnih predloga. To što je Ahtisari prekinuo pregovore i što je Tadić prešao na tu stranu, u međuvremenu, bio je jedan od razloga da DSS raspiše izbore očekujući da će da ih dobije, a ne da ih namerno izgubi. Ta situacija, što se nas tiče, može da se ponovi i sada. Mi ćemo svoju politiku, ukoliko budemo imali priliku, sprovoditi ne bežeći od odgovornosti.
Da li je ta kosovska politika, politika tamnog vilajeta gde nemate izbor iako ste spremni da snosite odgovornost?
Ako neko ulazi u tu igru, a jeste kao tamni vilajet, on ipak mora da misli da postoji izlaz jer inače ne bi ni ulazio. Ne bi ulazio, jer ovde su uvek uloge strašne, što opet govori i o pogrešnoj alternativi. Postoji mogućnost, izlaz. Vi prvo morate da zamrznete mnoge stvari koje je dosadašnja vlada uradila. Ta bezrezervna orijentisanost ka Briselu i Vašingtonu, koja nas košta Kosova i mnogo čega drugog – mora da se pretvori u drugu politiku. Vi danas nemate manevarski prostor koji je Srbija imala 2007. i 2008. godine, kada smo mi držali vlast na terenu. Za to je odgovorna sadašnja vlada, koja je sama digla ruke od toga. Manji budžet, ukidanje opština, duplih plata, masa poteza, i mi sada to ne bismo mogli da vratimo na stanje iz 2008. godine. Radili bismo tamo gde možemo, ali bismo ono što ne možemo – zamrzli kao temu. Prosto ne bismo učestvovali u tome. Ako vam traži Kuper da izađete na dijalog o pečatu, vi date svoj predlog. Ako se to ne usvoji, idete dalje – dok se ne napravi. Ako ga oni prekinu – prekinuli su. Izvolite onda – nametnite silu. Ali mi ne učestvujemo. To je najvažnije, da Srbija ne učestvuje u svom samoubistvu. Da kažemo – Kosovo je uzeto, i to će se vratiti jednog dana. To je onda sasvim drugačija pozicija. Ne bi Vašington i Brisel bili tako komotni kao danas. Sada Tadić, što god se desi na Kosovu, izađe i prvo kaže: „Mi idemo samo mirnim putem“, Dačić govori da ima plan, a onda posle dva dana izjavljuje „to nisu ni vojska, ni policija“. Znate koliko su oni u Briselu zadovoljni i mirni. Mogu da legnu na travu i gledaju u nebo s takvim protivnicima. Ne pričam da treba da odgovorimo primenom sile, mi nemamo ni vojsku za tu vrstu sile, jer je uništena pod Šutanovcem. Ali policiju imamo. Mi ne bismo išli glavom kroz zid, ali ta bi se policija i vojska morale prošetati pored administrativne linije. Dačić je to mogao u jednom trenutku, ali nije. Tokom vakuuma, negde 30. jula, mogao je da kaže da su Albanci jednostrano uradili nešto, da KFOR nije reagovao, i mi smo tu zbog toga.
Vi ste u opoziciji. Međutim kada DSS nešto kaže, to se sluša. Vi ste ili krivi za sve, ili odgovorni, ili ste oduvek pričali istinu, tako da je vaša stranka važna u očima običnih građana. Stiče se utisak da ste veoma moćni i kada ne učestvujete u političkim šou programima, kao ni u vlasti.
DSS se priprema za ove izbore i smatra da su važni. To je prilika da se drugačija vlast organizuje u Srbiji. Postoji čitava paleta pitanja zbog kojih je to važno. Ova vlast je podbacila na svim frontovima. Tu postoje dve stvari – predizborni program treba da je jasan, kratak i realan, a drugo je sama kampanja. DSS će više pažnje nego ranije posvetiti terenskom radu i komunikaciji s građanima širom Srbije. Ona je to do sada jednim delom radila ne zbog izbora, nego zbog afirmacije, jer mi smo medijski jako defavorizovani. Postoje redakcije koje su zatvorene ili koje dobijaju znak kad treba da ne puste, ili da falsifikuju ono što je DSS učinio. Stiče se utisak da je ta defavorizacija otišla u svoju suprotnost, da su kampanjom protiv nas postigli kontraefekat, jer su preterali.
Nije to samo napadanje, to je jedna medijska politika s opasnim ciljevima. Recimo „politička pozadina ubistva Đinđića“, sa ciljem da se dođe do toga da je Koštunica organizovao ubistvo. I sada sve i da je smešno, to je dosta opasno. Vi u ovakvoj situaciji možete da dođete do hapšenja, jer to rade ljudi koji nemaju smisla za načelo pravne države. Kada pogledate te advokate, zapenušane, i te nekadašnje političke aktiviste, to su sve ljudi sumnjivih psihičkih karakteristika. I kada takvi ljudi krenu da se svete, onda to nema kraja. Hoću da kažem, to je opasna kampanja. Optuže vas za sve i svašta bez osnova, ali sa jasnom i tendencioznom namerom. To je jedna orvelovska psihologija. Očekuju da će od 1.000 puta ponovljene laži napraviti istinu.
Kampanja vladajuće koalicije igra na taj „svakodnevni oportunizam“ kod ljudi, podilazi onome što je u čoveku slabije, a DSS se možda obraća onom boljem u čoveku, ne oportunisti, nego onom koji shvata da nije najvažnije da danas putuje u Španiju već da postoji nešto važnije. Kampanje se obraćaju u principu onom najnižem u čoveku kao individualcu
Da, ona se obraća onom egoističnom u svakodnevnici. Treba uravnotežiti te dve stvari. Morate dati primat ekonomiji koja će zemlju izvući iz krize, a ne možete obećati rast društvenog proizvoda 10 odsto godišnje. I rast standarda i ličnog dohotka nekoliko stotina evra godišnje, to je prosto nemoguće. Možete dati rešenja za problem nezaposlenosti i reći ko bi uložio i gde, i to je rizik realističnog pristupa. Nama, s jedne strane, odgovara što su ljudi izloženi lažima jako dugo i neće verovati u velika obećanja, a tu opet imate i ličnu ambiciju i egoizam kod čoveka koji kaže: „Dobro, to je tako, ali važi za neke druge, a meni treba neki voz koji ide prečim putem i ja ću se nakačiti na njega“. Broj takvih ljudi možete kampanjom da smanjite na neku meru, i oni neka glasaju za DS ili LDP, a ovi koji misle da mogu svojim radom da prosperiraju, oni će biti realni.
Ali, aktuelna Vlada je podizala atmosferu i pokazivala optimizam koji se većini građana smučio, zato više niko ne veruje u kampanje.
Ta vlada je veštačka tvorevina zapadnih ambasada i ljudi poput Kamerona Mantera, pripremana je sa mnogo truda, novca i energije. Dovedete direktora „Fijata“ da potpiše ugovor, a on dođe u džemperu. I potpiše predugovor. Onda obećate 1.000 evra, zatim autoputeve, pa kandidature do 2009, fondove… Ali niko danas ne objašnjava o čemu se tu radi. Sada je samo potrebno da ljudi pogledaju sebe i oko sebe. I da se takva realna situacija poveže sa porukama „pobednika“ prethodnih izbora. U Srbiji mnogo toga, ako ne i sve ono što čini naš javni život, mora biti drugačije. DSS će svoju izbornu kampanju posvetiti pitanju: kako?
