Izvor: NoviMagazin.rs, 09.Maj.2018, 14:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Ubijanje života
Dok se velike teme kao Kosovo, odnosi sa Rusijom i Turskom, evropske integracije, novi aranžman sa MMF-om, rekonstrukcija Vlade, vojska i odbrana, svađe političara ovde i sa regionom, Šešelj u Hagu i Hrtkovcima vrte u etru i na naslovnim stranama, ljudi umru.
Tačnije, ubijaju ih ovde, oko nas.
U Požarevcu je otac ubio svoje dete u stomaku svoje žene, naprosto ju je toliko pretukao da je dete >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << mrtvorođeno pred sam kraj trudnoće; u Kosjeriću je nevenčani suprug pred troje dece, od koje je dvoje njeno iz prethodnog braka, a jedno trogodišnje njihovo, zaklao suprugu. Naprosto zaklao.
U sitnim naslovima između krupnih stvari navodi se da je čak rekao deci – sad ćete da vidite kako vam koljem majku.
Koja je, uz sve nedaće teškog života, bila i sa invaliditetom.
I jedna od mnogih. Crna statistika beleži četrdesetak žrtava porodičnog i partnerskog odnosa u ovoj godini – onih koje su lišene života. Jer je po pravilu života i smrti reč o ženama.
Crna statistika ne beleži decu čiji će životi biti do kraja obeleženi najbrutalnijim nasiljem; oni su živi, pa se ne vode formalno kao žrtve porodičnog nasilja iako su i oni žrtvovani na strašnom oltaru zla, moglo bi se reći da su možda i još nesrećnije žrtve jer se nikad ne zna u kom će smeru njihov razvoj krenuti. Da li se okrenuti na stranu onih koji po ugledu na snagu koja gasi tuđi život i nasiljem krči i održava sopstveni, ma koliko kratak, ili pak na suprotnu, tamo gde će godinama i decenijama koje im slede biti zlostavljani. U kući, školi, na ulici, na poslu, svuda jer naprosto neće znati da se odupru.
Samo bebica koja nije ni ugledala svetlost dana neće birati između dva zla života.
Ponavlja se na ovim stranicama često priča o tim sudbinama koje ništa lepo ne donose. Mnoge su knjige ispisane o tome šta ljude pokreće da muče i ubijaju najbliže, mnogo je studija o uticaju bede, zavisnosti, bahatosti, ratova i nasilja koje se širi kroz medije, svega što čoveka čini okrutnim prema drugima. Sa druge strane, mnogo je zakona doneto ovde u Srbiji da bi se zaustavilo to okrutno mučenje i da bi najbližoj okolini i nasilnika i žrtve bila otvorena vrata da bez većih posledica reaguje na vreme. Ne postfestum, kada u suzama poveravaju sebi i drugima da je oduvek bilo tako i kada se više ništa ne može učiniti da se i ta dva života – žrtve, pa i nasilnika, posebno oni dečiji, sačuvaju. Prosto da se na vreme zaustavi spirala nasilja, okrene neki telefonski broj, pozove policija – ako se, što nije nemoguće, sami plaše nasilnika.
Srbija je lane donela zakon čija će primena uskoro imati prvu godišnjicu i čije rezultate ne treba zanemarivati. Pa ipak, ova godina će, ako se nastavi trend, biti najgora otkako se uopšte na porodično nasilje ne gleda indolentno kao na porodičnu stvar.
Samo što su se ovog puta dve tragične smrti utopile u one pomenute priče, koje su svima očito veće od života jedne žene, majke i jedne nerođene bebe. I jedne majke bez deteta i troje dece bez majke.
I bez očeva. A očito i bez ikoga od dragih i bliskih ko će dići glas i zaštititi ih. I nemoćne države, obuzete onim velikim pričama.
Pogledaj vesti o: Turska
