Izvor: KMnovine.com, 26.Jun.2017, 02:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskupljenje Isakovo
Po kojoj logici i po kom osnovu se u istu ravan mogu stavljati bivši monah i bivši pripadnik OVK? Deluje kao da je upravo to poređenje cilj ni po čemu drugome zanimljivog filma „Kosovo, nazdravlje, gzuar“
Čovek koji je snimao dokumentarni film o stradanjima u Aušvicu trebalo bi da zna da se ne mogu u istu ravan stavljati bivši rabin i bivši esesovac koji je učestvovao >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << u gušenju ustanka u Varšavskom getu. Ali upravo to se desilo. Cenjeni kolega Aleksandar Reljić, autor interesantnog dokumentarca „Unuk“ (Enkel), priče o odnosu unuka komandanta Aušvica Rudolfa Hesa i preživele logorašice Eve Kor koja ga je simbolično usvojila, snimio je i film „Kosovo, nazdravlje, gzuar“ u kojem je centralna tema razgovor bivšeg monaha, danas direktora KiM radija Isaka Vorugčića i bivšeg pripadnika OVK Arija Abduljija, koji sada vodi prištinski „Urban FM“ radio.
Za početak skrenuli bismo pažnju na naizgled nebitan detalj, ali, kako kažu Anglosaksonci, upravo tu se i krije đavo. Film, koji bi trebalo da je koprodukcija novinara sa srpske (Nezavisno društvo novinara Vojvodine) i albanske (BIRN Kosovo) strane uz podršku EU (preko nemačke fondacije Forum ZFD i Delegacije EU u Srbiji), u svom engleskom titlu začudo koristi isključivo albansku fonetiku i toponime. Tako je, na primer, Uroševac samo Ferizaj kao da srpska varijanta ne postoji i kao da Srbi sa njim nikakve veze nikada nisu ni imali. Što je još gore, ime jednog protagoniste, Srbina Slaviše je albanizovano i sve vreme se piše sa dva „l“. Čudno je da oni koji se stalno zalažu za rodno, polno, etnički i kako god još hoćete, senzibilan jezik nisu na to obratili pažnju. Ili, možda, jesu.
Nektarije (Isak) Vorgučić levo i bivši pripadnik terorističkih jedinica desno
Iza reklamne parole „Bivši pripadnik OVK i bivši monah SPC bistre politiku“ stoje glavni protagonisti, predstavnici „duboko suprotstavljenih strana“, koji se tokom filma „opijaju“ (što je sasvim realan opis datog stanja sa stranice autora filma) i vode prilično isprazan razgovor pun opštih mesta iz kojeg se ništa značajno i novo ne može saznati. Dosadan kafanski razgovor dvojice dosadnih, sasvim prosečnih ljudi. Ništa vredno interesovanja i, naizgled, ništa što bi inspirisalo čoveka koji ume da prepozna pravu priču, što autor Aleksandar Reljić, rekli bismo, jeste. Zanimljivo bi bilo da je jedan od glavnih protagonista doživeo nekakav moralni i životni preporod pa je poput unuka nacističkog zločinca krenuo putem iskupljenja. Ili, možda, jeste.
Po logici, u ovakvom filmu na dvema „suprotstavljenim stranama“ trebalo bi da budu ljudi istog ranga i spram bivšeg borca OVK trebalo bi da stoji bivši pripadnik VJ ili neke srpske paravojne formacije. Ali ne. Sagovornik čoveku koji se iz dalekog Londona 1999. uputio nazad na Kosovo da bi se borio na strani organizacije u to vreme (ne bez razloga) i na Zapadu smatrane terorističkom je čovek koji je u to isto vreme nosio mantiju i bio u manastiru SPC. Dok je jedan ubijao, ili bar to pokušavao, zarad ostvarivanja nacionalističkog cilja, drugi je spasavao ljude svih nacionalnosti koji su utočište tražili u Visokim Dečanima. Po ovome ispada da je antiteza borcu za nezavisnost Kosova pravoslavni monah, što nas dalje vodi na zaključak da su OVK i SPC u stvari dve strane iste medalje. Dovoljan skandal bi, po našem mišljenju, bio i da se autor filma zaustavio na ovom poređenju, ali tok priče nas navodi da zaključimo da ima još. Kao što smo već pomenuli, dramaturgija zahteva obrt, preporod, odbacivanje zla i vraćanje istini i dobru. Te „suprotstavljene strane“ su, kako se navodi u opisu filma, „Ari, koji je svoju OVK uniformu okačio o klin prvog dana nakon rata na Kosovu i Isak, koji je napustio monaški život jer se zaljubio“. I upravo tu imamo naznake tog obrta. Ari je obavio svoju funkciju, cilj zbog kojeg je otišao u borbu je ostvaren i on se vratio civilnom životu. Isak je svoju „uniformu“, međutim, skinuo jer je odustao od borbe, odustao od ideje monaškog života posvećenog Bogu, i oženio se.
Filip Rodić, autor
Istinska poruka koja je ovim filmom, dakle, trebalo da nam bude preneta jeste da „tamna strana“, da upotrebimo terminologiju iz „Ratova zvezda“, nije OVK nego „mantijaši SPC“. I ovako su obučeni u crno i podsećaju na Darta Vejdera. Bivši monah Nektarije, sada ponovo Isak, srećom je, eto progledao, skinuo mantiju i vratio se „pravim vrednostima“. Danas je slika i prilika ostvarenja „kosovskog sna“. Ima porodicu i dobar posao putem kojeg može da širi istinu. Ne onu staru hrišćansku nego novu, evrounijatsku. To je prava priča ovog filma, a ne razgovor polupijanih predstavnika dve „suprotstavljene strane“, niti dvojice idealista iz azila za pse koji su nekako usput umetnuti u film i ni na koji način ne mogu oslikavati nekakvu „realnost“ na Kosovu. Za razliku od Zavetnika, koji su projekciju filma prekinuli zamerajući autorima da „srpsku vojsku i policiju prikazuju kao okupatorske snage“, mi to nismo primetili. Naš je utisak da je posredno ulogu okupatora dobila SPC.
Ostala ostvarenja iz serije „Stvarni ljudi – stvarna rešenja“ nismo stigli da pogledamo (uključujući i film „Dimitrije Tucović i drugi“ gde pretpostavljamo da je akcenat stavljen na njegove zapise o stradanju Albanaca, a ne na činjenicu da je poginuo boreći se za Srbiju), ali možemo da pretpostavimo kakva nam se rešenja nude.
Autor: Filip Rodić, Pečat br 475
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2017 :: Hvala na interesovanju
