Izvor: KMnovine.com, 12.Avg.2020, 13:21
Dragan Tonić, zaboravljena žrtva šiptarskog terora naših dana
Dragan Tonić iz Skulaneva kod Lipljana, jedan je od srpskih stradalnika sa Kosova i Metohije o čijoj se nesreći do danas nije govorilo.
Dragan Tonić, zaboravljena žrtva šiptarskog terora našeg doba / Foto: KM novine
Piše: Ivan Maksimović
VAŽNA NAPOMENA: BEZ IZRIČITE SAGLASNOSTI AUTORA NIJE DOZVOLjENO >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << UNOSITI BILO KAKVE IZMENE U TEKST, IZBACIVANjE BILO KOG DELA TEKSTA KAO NI SELEKTIVNA ILI POTPUNA UPOTREBA ČINjENICA NAVEDENIH U TEKSTU U NAUČNE, POLITIČKE, UMETNIČKE NITI BILO KOJE DRUGE SVRHE. ZAHTEVE ILI PITANjA SLATI NA I-MEJL ADRESU: redakcija@kmnovine.com
Okolnost da se njegovo ubistvo dogodilo gotovo u isto vreme kada i masakr nad decom iz Goraždevca, učinila je da on padne u zaborav. Ovo je prvi put, od 2003. godine, da se o njemu govori ili piše.
Skulanevo je smešteno u središnjem delu prostrane ravnice koja se proteže od Gračanica na istoku, do podnožja planine Goleš na zapadu. Ovo selo sa oko 350 žitelja u to vreme, svoje korene vuče još iz 13 veka a moguće je i ranije, sa njima i stradanje koje ga nije mimoilazilo. Reka Sitnica, na kojoj se zločin dogodio, protiče na oko 200 metara dalje od ovog sela.
Prve godine nakon okupacije Kosova i Metohije bile su vreme užasnog terora i nedvosmislenog genocida koji je nad Srbima, i svim ostalim nealbancima, vršen u prisustvu NATO snaga, takozvanih "mirotvoraca" koji su bili sve osim toga. Kratki predah od zločina i neprestanih napada usledio je 2002. godine koja prolazi relativno mirno, da bi se nasilje intenziviralo s proleća naredne, 2003. godine kada je došlo je do niza šiptarskih zločina u kojima su podjednako brutalno ubijana deca, odrasli, starci...
Kako god zvučalo, veliki deo žrtava pao je iz srpske naivnosti koja je odlika pre svega dobroćudnih, nezlobivih ljudi. Verujući da se Šiptari neće iživljavati i vršiti zločine nad onim Srbima koji nisu činili zločine, kako su Šiptari u janosti i sami često tvrdili, lokalno stanovništvo je u svojim sredinama živelo “normalno”. Treba dodati da su Šiptari učestvovanje Srba u ratu koji su izazvali, smatrali vrstom zločina protiv njih iako je on bio nametnut i predstavljao potrebu da se odbrane država i narod od terorista. Taj stav zadržali su dodanas. Sa druge strane, aktivnosti terorista, Šiptari smatraju opravdanim a samim tim i žrtve koje su nanete Srbima, najčešće civilima koji nisu bili ustanju da se odbrane.
Uglavnom, tada se još uvek nije izlazilo van enklava-logora. To se čak i danas retko dešava bez jakog razloga. Unutar njih se život naizgled odvijao bezmalo kao i do tada. Spoljašnu razliku u odnosu na normalanost, koja ipak nije bila mala, u to vreme pokazivale su improvizovane ograde od bodljikave žice ili su se kod većih, gde ograđivanje nije bilo izvodljivo ni svrsishodno, na prilazima nalazile zaustavne tačke na kojima je KFOR tobož kontrolisao ko ulazi i izlazi iz njih. Unutar tog prostora ljudi su se kretali, odlazili u prodavnice, sastajali se na sportskim terenima i igralištima ili odlazili na pecanje kako je to često činio i Dragan Tonić vodeći život uobičajen za Srbina tog doba i mesta.
Nadajući se da “sve ovo mora da prođe” i da sveća koja nikome neće moći da gori do zore, ipak neće tako dugo goreti, Dragan je sebi pripremao uslove za bolji život. Na svom parčetu zemlje, tik uz kuću koja je po arhitekturi sadržala odlike onih na koje su Srbi bili ograničeni u tursko doba, niske i skromne, a kasnije se na njih i sasvim navikli, nikla je nova. Gradilo se skromnim sredstvima, opet u duhu vremena u kome se živelo, na sprat sa više soba nego što je realno potrebno, računajući na goste koji će dolaziti ali i na proširenje porodice, koju je sigurno i Dragan planirao.
Porodična kuća Dragana Tonića u Skulanevu. Sa leve strane starije, nešto dalje nova u kojoj je planirao svoj život i opremio neke od soba. Danas tu niko ne živi pa i kapija već polako tone u korov. / Foto: KM novine
Letnji avgustovski dani proticali su mirno ali uz već uobičajeno povećani oprez, sve do večeri kada se srpsko stanovništvo na Kosovu i Metohiji sabiralo u svojim kućama, ne retko i seoskim prodavnicama nadajući se nekim dobrim ili ohrabrujućim vestima ili da bi razgovorom i šalom razbili težinu svih muka koje su ih pritiskale. Uvek zauzimajući položaj tako da su u svakom trenutku mogli da se bace u zaklon ukoliko bi do napada došlo.
Posmatraču sa strane izgledalo bi da Srbi vole da se opijaju ali mi koji smo tu živeli, znali smo da je sve to samo povratna reakcija na pritisak i teskobu u koju smo gurnuti i da je to bio naš način da se sa njom izborimo jer smo mahom bili prepušteni sebi.
Tek pred noć osetila bi se sva jeza srpske svakodnevnice. Često se događalo da neki od tih dana potvrdi da osećaj straha nije bezrazložan. Ovaj dan, 11. avgust 2003. godine, je bio jedan od njih.
Kao što je to često radio i tog dana, ni po čemu ne sluteći da će se kobno završiti po njega, Dragan je spakovao svoju opremu za pecanje i krenuo na reku na kojoj je nalazio svaki put nalazio svoj mir i spokoj. Tog dana pronašao je svoju smrt. Ali ne običnu, prirodnu ni onu iz nesrećnog slučaja, bio je to dan kada je Dragan Tonić stradanjem utisnuo i svoj pečat u nebesku knjigu Hristovih mučenika, kosovskometohijskih Srba stradalih jer su pravo verovali a srpski govorili.
Verovatno nikada nećemo saznati detalje o njegovoj golgoti i mučeništvu koje je podneo ali se po povredama na njemu dosta toga moglo utvrditi.
Nakon krvničkog prebijanja, “tupim predmetima” kako je za medije šturo izjavljeno , Šiptari su mu iz neposredne blizine pucali u usta. Rana je bila prostrelna, metak je prošao kroz vrat i izašao na potiljak. Dragan je ostao da leži na tom mestu.
Sa teškim povredama na telu, Tonića su pronašli srpski čobani oko 20.00 časova uveče. Ležao je na obali Sitnice u lokvi krvi, dajući minimalne znake života.
Za prozadpane medije u Srbiji zločin nad Draganom izvršili su “nepoznati napadači”. Kasnije je ipak utvđeno da su ga napala dvojica Šiptara. Telo je pronađeno na putu koji odatle vodi u susedno selo Glavnica koje se nalazi na suprotnoj strani reke a naseljeno je gotovo isključivo Šiptarima.
Odmah je prebačen u bolnicu udaljenu oko 50 kilometara u Kosovskoj Mitrovici gde je ustanovljeno je da se radi o povredama lica, mekih tkiva i velikih krvnih sudova. Dok se i dalje nalazio u komi, podvrgnutje operaciji koja je trajala osam sati.
Stanje se nije popravljalo pa je 13. avgusta prebačen u Kliničko bolnički centar u Beogradu. Tog dana dogodiće se masakr na Bistrici kod Goraždevca u kome su ubijena dva dečaka a ranjeno više dece dok su se kupala na toj reci. To će sve druge nesreće i tragedije iz tog perioda, razumljivo, baciti u drugi plan.
U atmosferi neprestanih napada u kome se pažnja pridavala tek onim sa najcrnjim ishodom dok su ostali nisu mogli izbrojati, kao i još uvek otežanog protoka informacija u to vreme, tek šture vesti stizale su do javnosti koja u šoku zbog onoga što se dogodilo u Goraždevcu, gotovo da i nije registrovala agoniju ovog Srbina.
Nedelju dana kasnije Dragan će izgubiti svoju bitku za život. Umire u noći između nedelje i ponedeljka, 17. na 18. avgust u 44-toj godini života.
Ozlojeđeni ovim zločinom, u kome je na surov način oduzet život mladom čoveku i kako to često biva, jednom od najboljih među nama, ali i drugim zločinima do tada jer je Dragan bio treća žrtva u tom selu od okupacije Kosova i Metohije juna 1999. godine, a pored petoro drugih koji su teže ili lakše ranjeni, meštani su do 16.00 sati držali u blokadi put Prizren - Lipljan - Kosovo Polje. Zahtevali su hitan odgovor od UNMIK policije i KFORa na pitanje da li je neko od osumnjičenih iz sela Glavnice uhapšen zbog ovog zločina, jer je određenih inofrmacija o u identitetu ubica bilo.
“Povodom ovog smrtnog slučaja narod se spontano okupio, sa UNMIK-om nismo imali kontakt, sa KFOR-om jesmo. Oni su preuzeli obavezu da na dalje regulišu saobraćaj i ne dozvoljavaju prolazna putnom pravcu lipljan - Vragolija” izjavio je za medije N.Ž., meštanin Skulaneva.
Predstavnici Koordinacionog tela za Kosovo i Metohiju dopremili su uveče Draganove posmrtne ostatke u Skulanevo gde je u prisustvu nekoliko stotina Srba sahranjen sutradan, 19. avgusta na veliki pravoslavni praznik, Preobraženje Gospodnje.
Grobno mesto Dragana Tonića na seoskom groblju u Skulanevu / Foto: KM novine
Sveštenik lipljanske parohije, Ranđel Denić, u svojoj besedi je pozvao prisutne da “smognu snagu i ne napuštaju srpskom krvlju natopljenu kosovskometohijsku zemlju i pored svakodnevnih žrtava koje plaćaju”.
Ovim je za javnost završena priča o jednom od srpskih stradalnika. Njegovo ime spominjaće se sporadično tek u nekoliko izveštaja i spisaka srpskih žrtava, svedeno na ima i prezime, mesto i godinu stradanja.
Čak je i na Draganovom nadgrobnom spomeniku, čini se dosta uzdržano i dostojanstveno zapisano je tek:
“Oj premili srpski rode, priđi bliže i ne žali truda svoga, pa pročitaj spomen ovaj i reci Bog da prosti dušu Dragana Tonića.
Ubijen mučki od dušmanske ruke”
Zadnja strana nadgrobnog spomenika Draga Tonića / Foto: KM novine
Naravno, ni porodica ni meštani ga nikada neće zaboraviti. Koga god u selu da pitate svako će vam, u bilo kom trenutku, sa lakoćom i precizno objasniti gde se nalazi njegov grob.
A kao što je u selima i običaj, parcele su određene tako da predstavljaju svojevrsno porodično groblje, mesto na kome se sahranjuju članovi jedne porodice. Tako je i ovde slučaj pa se tik ispod grobova svojih roditelja, nalazi i Draganov.
"Iznad" Draganovog groba nalazi se grob njegovih roditelja, a levo od njihovog i grob njegovog rođenog brata Dimitrija. / Foto: KM novine
Ubistvom Dragana Tonića započelo je i mučeništvo Dobrile, njegova i majke još dvojice sinova, Dimitrija i Ljubomira koje je rodila i odgajila sa svojim mužem, Aleksandrom. Njen suprug a njihov otac, umire u ono zlo vreme, 1999. godine. Ubrzo, 2002. godine, umire joj najstariji sin Dimitrije. Samo godinu dana kasnije nesrećnu majku će zadesiti još jedna strašna tragedija, Draganova smrt. Srednjeg sina, Ljubomira, život je odveo na drugu stranu, u Niš, gde i danas živi sa svojom porodicom.
Nikog nije bilo da sasluša bol i patnju, ili da uteši usamljenu staricu u nesreći koju je nosila u svojoj duši još punih 12 godina, sve do 2015-te, kada i ona umire u 86-toj godini života.
Sveštenikov poziv na sahrani, Srbima da ostanu na svetoj kosovskometohijskoj zemlji, nešto je za čim gotovo da nije bilo potrebe. Srbi onih sela na Kosovu i Metohiji, koja su naseljavali starosedeoci, nisu odlazili. I danas su to jedina sela u kojima žive Srbi. Tek više godina kasnije, ravno deceniju još nakon ovog zločina. Nepovoljni politički potezi centralnih vlasti iz Beograda, učinili su da nade bude sve manje i tada se najveći broj odlučuje da ode sa KiM osećajući da je izdan i on i sve žrtve koje je do tada podneo.
Srbi su, kao i u Draganovom slučaju, uvek stradali iz ogromne mržnje prema svom narodu jer je ostao i želi da ostane na svojoj zemlji, na kojoj vekovima živi, ne samo na Kosovu i Metohiji. Zato su zločini nad civilima tako monstruozni, njihov je cilj da zaplaše narod, da ga pokolebaju, nateraju da se iseli i napusti svoju zemlju. To nekada jeste, nekada nije uspevalo.
Ovdašnji Srbin umesto da se zaplaši, on se sa patnjom srodio, prihvatio je kao nešto svoje, kao sasvim prirodni deo svog života. Kao svoj usud i krst. I to čini se nigde tako kao na ovom podneblju.
Nažalost znamo i da ne retko, Srbi zaboravljaju svoje žrtve. Često se dešava i da se čuju pozivi na opraštanje i da se "krene dalje". To je nešto što ne možemo da prihvatamo jer svaki čovek ima vlast da oprosti jedino ono što je njemu lično učinjeno, čak ne ni ono što je učinjeno njegovom najbližem srodniku, a tek naročito ne ako je žrtva njegov sunarodnik.Može da oprosti bol koja je time njemu naneta, i treba to da učini kad god je u stanju, ali ne da oprašta u tuđe ime, ne da oprašta u ime onih čija je krv surovo i brutalno prolivena. Na to jedino Bog ima pravo. Narod svoje žrtve mora da poštuje kao svetinju jer one to i jesu.
Isto tako da ne zaboravimo da još uvek postoji nešto što možemo da činimo za naše, srpske žrtve a to je molitva. Tako i ovog 18. avgusta, ne zaboravimo da zapalimo sveću i, kako je na spomeniku i zapisano, recimo da Bog prosti dušu Dragana Tonića, njegovih najbližih i svih srpskih mučenika.
Autor: Ivan Maksimović l Kontakt
Odmah po zavšretku studija počinje da radi kao novinar, što postaje njegovo osnovno zanimanje, pa tako njegove fotografije i tekstovi bivaju objavljivani u svim vodećim srpskim medijima.
Po napadu Šiptara na sever KiM i podizanju barikada, ponovo se samostalno aktivira pokrivajući one teme koje su mediji predstavljali lažno ili ih skrivali. Postaje jedini novinar na Kosovu i Metohiji koji otvoreno kritikuje državnu vlast i njenu veleizdaju počinjenu Briselskim sporazumom.
Rođen je i živi na Kosovu i Metohiji.
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: KM novine :: © 2014 - 2020 :: Hvala na interesovanju
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
