Izvor: Politika, 19.Apr.2013, 15:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Diplomatija u iznudici
Uprkos devet susreta pregovarača, neka sporna pitanja su još na početku
Neočekivano sazvana deveta runda pregovora između Beograda i Prištine završila se bez sporazuma ali je ostao utisak da su dve strane za nijansu približile stavove i da bi u nastavku pregovora mogle postići saglasnost o statusu zajednice srpskih opština na Kosovu. Međutim, uprkos devet susreta pregovarača neka sporna pitanja su još na početku i veliko je pitanje da li će u krajnje suženom vremenskom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << okviru, koliko je ostalo do podnošenja izveštaja Ketrin Ešton, moći da dobiju adekvatan odgovor.
Pre svega, neobično je bilo već i to što je šefica evropske diplomatije odlučila da posle neuspeha osme runde uopšte zakaže novi susret u Briselu. Razlog bi, verovatno, trebalo potražiti u nastojanju Brisela da izbegne još jedan neuspeh u politici prema zapadnom Balkanu, ali i pritisku iz Vašingtona koji želi da zatvori ovu epizodu u svom angažovanju na Balkanu. I dok se i jedna i druga strana u pregovorima međusobno optužuju za neuspeh dosadašnjih pregovora, evropskim diplomatama izgleda da je rešenje nadomak ruke i da bi u završnici trebalo pojačati tempo da bi se došlo do sporazuma. Zbog toga je za danas najavljena deseta runda pregovora.
Beograd od početka ne krije šta očekuje da dobije za ustupke zbog kojih je prešao mnoge ranije „crvene linije” u odnosima sa Prištinom: to je datum početka pregovora o članstvu u EU koji bi omogućio da se smiri prilično napeta ekonomska i politička situacija u zemlji. Između ostalog, vladajućoj koaliciji u Srbiji to bi omogućilo da se bez pritiska briselskih pregovora pozabavi gorućim ekonomskim i socijalnim problemima, deklaracijom o autonomiji Vojvodine i mnogim drugim političkim pitanjima. Priština je u ove pregovore ušla ne zbog ponuda iz Brisela – početka pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju Kosova Evropskoj uniji i, eventualno, „belom šengenu” – nego zbog još jedine stvari koju očekuje od Beograda, stolice u Ujedinjenim nacijama.
Razlog da Hašim Tači postavi i ovaj zahtev na pregovorima u Briselu mogao bi biti utisak da se pregovori približavaju završetku i da bi bez sporazuma o ovom pitanju kosovski premijer teško mogao braniti pred svojim sunarodnicima ustupke koje je učinio u pogledu ovlašćenja Zajednice srpskih opština. Za Beograd je to u ovom trenutku teško prihvatljivo jer bi time ostao bez poslednjeg aduta u odnosima sa Prištinom i, bez obzira na to da li bi ili ne bi formalno priznao nezavisnost Kosova, de fakto prihvatio kosovsku „realnost”. Takvo rešenje bi se uklapalo i u takozvani nemački model rešavanja kosovskog pitanja jer, valja podsetiti, dve nemačke države su svojevremeno zajedno bile prisutne u svetskoj organizaciji iako se zvanično nisu priznavale.
Za Beograd, poslednja runda pregovora otvara i druga pitanja. Između ostalog, nije jasno da li bi Zajednica srpskih opština na Kosovu obuhvatala samo četiri opštine na severu ili i šest opština sa srpskom većinom južno od Ibra? Posle osme runde pregovora mnogima se činilo da se podrazumeva da bi u njoj bilo izjednačeno svih deset opština ali su prve izjave srpskih pregovarača u poslednjoj rundi pregovora ostavile utisak da bi ovlašćenja koja su predmet pregovora imale samo opštine na severu. To, svakako, nije bez značaja pošto većina Srba koji su posle 1999. godine ostali na Kosovu žive južno od Ibra (procenjuje se da ih ima oko 60.000) dok ih je na severu oko 40.000. Već ta činjenica govori da su četiri opštine severno od Ibra (Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok) daleko od pozicije i uticaja Republike Srpske u BiH, gde živi oko 1,5 miliona stanovnika i koji, samim tim, imaju znatno veći uticaj koji im garantuje Dejtonski sporazum.
I prethodne i aktuelne vlasti u Beogradu su zbog toga često na meti opravdanih kritika da u pregovorima sa Prištinom imaju samo u vidu interese manjine Srba na severu, zanemarujući većinu južno od Ibra.
Takođe, morala bi se imati u vidu i situacija koja bi, ako se sporazum postigne, nastala posle prelaznog perioda kada Kosovo potpuno napuste međunarodne organizacije. Dosadašnje iskustvo govori da se poslednjih godina naglo smanjuje prisustvo i EU (Euleks) i UN (Kfor)i da Kfor (NATO), uprkos nezadovoljstvu koje često izaziva među Srbima, predstavlja jedinu realnu snagu koja koliko-toliko garantuje bezbednost Srbima i drugim manjinskim zajednicama na Kosovu. Srpski pregovarači su zbog toga verovatno i otvorili pitanje prisustva takozvanih kosovskih zaštitnih snaga na severu posle stupanja na snagu eventualnog sporazuma između Beograda i Prištine.
Svakako, postoji i niz drugih pitanja koja bi ovakav sporazum morao sadržati i koja govore da su dosadašnji pregovori još veoma daleko od sveobuhvatnog i složenog međunarodnog aranžmana kakav je bio Dejtonski mirovni sporazum. Na optimizam evropske diplomatije da bi otvaranje procesa ulaska obe strane u EU stvorio atmosferu poverenja između Beograda i Prištine u kojoj bi se sva ova pitanja lakše rešavala senku bacaju ne samo događaji na Kosovu posle 1999. nego i iskustvo BiH koja ni osamnaest godina posle Dejtonskog sporazuma nije uspela da otkloni brojne probleme u odnosima između dva entiteta. Zbog toga se ni posle devete runde pregovora između Beograda i Prištine ne može reći da su dve strane na pragu rešenja koja će dugoročno doneti stabilnost Kosovu i svima onima koji žive na tom delu teritorije.
Profesor na Fakultetu političkih nauka
Predrag Simić
objavljeno: 19.04.2013.
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
