Izvor: KMnovine.com, 23.Mar.2018, 03:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Ostojić: Nije isto fotografisati nemire u tuđini i u svojoj zemlji
Fotografija je neopozivi dokument vremena i događaja, naročito u doba kada živimo u negiranju teških momenata i nesreća koje su zadesile srpski narod.
Dimitrije Ostojić / lična arhiva
Sve što je fotografski zabeleženo na Kosovu i Metohiji, a da za cilj ima prenošenje stvarnosti o uslovima života Srba zatočenih u izolovanim sredinama nakon 1999. godine, zabeležili su ili novinari >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << ili ranije monaštvo Eparhije raško - prizrenske. Najčešće poslati po određenom zadatku ali videćemo da i to ume da se pretvori u nešto neočekivano i nepredviđeno a događaji i ljudi ostaju zabeleženi trajno na fotografijama i u dušama onih koji su ih fotografisali.
Kako je to izgledalo u godinama otvorenog stradanja i progona srpskog naroda na Kosovu i Metohiji za KM Novine govori fotograf Dimitrije Ostojić, jedan od onih koji su na najbolji način uspeli da "uhvate" trenutak i dramatiku života i sačuvaju ih od najzlobnijeg neprijatelja - zaborava.
* * *
Kako si počeo da fotografišeš, da li je to bila mogućnost koja se prosto otvorilo pred tobom, recimo sekcija u školi ili dobijeni fotoaparat, ili se poželeo da sam zakoračiš u svet tih zamrznutih trenutaka iz života?
Sve je počelo sa knjigama i časopisima o avijaciji. Obožavao sam ih, sakupljao i čitao više od školske lektire. Bitan deo svih tih publikacija su fotografije, i to vrlo efektne. Upravo te fotografije su u meni probudile radoznalost i želju da i sam probam da napravim nešto slično. Niko mi se u porodici nije bavio fotografijom, ali sam ipak uspeo da iskopam neku “Smenu 8” koja se vukla po kući, što je je bilo dovoljno za početak. Lagano sam počeo da ulazim u svet fotografije, ali nakon prve prave prilike slikanja vojnih aviona shvatio sam da moram još mnogo da učim kako bih bio u stanju da napravim fotografije nalik na one iz časopisa i knjiga.
Ostojić sa odštampanom fotografijom
I kako se dalje razvijalo tvoje fotografsko umeće, jesu li motivi određivali posvećenost fotografiji ili je ona određivala čemu ćeš pridati više pažnje?
Sve je krenulo od avijacije, ali su se interesovanja vrlo brzo proširila. Priroda kao motiv je prednjačila. To je i logično, jer sam inače (i još uvek) puno vremena provodio na planinama i u prirodi. Većina meni najdražih fotografija, i fotografija za koje me vežu jake emocije, su upravo nastale na planinama. Treći “talas” u fotografskom razvoju bila je dokumentarna fotografija i kasnije foto-žurnalizam. Iako toga tada nisam bio svestan, dokumentarnom fotografijom sam počeo da se bavim tokom rata 1999. godine. Tada sam sa svojih 16 godina bežao od kuće i biciklom obilazio sve lokacije po kojima je NATO dejstvovao i to uglavnom odmah nakon dejstva. Vremenom sam shvatio da se kao fotograf dosta uspešnije snalazim u situacijama gde nemam potpunu kontrolu nad dešavanjima, kao i da mi mnogo više prija blato i prašina terena od studijskog okruženja, pa je nekako bilo i logično što sam se kasnije našao u foto-reporterskim vodama.
Ostojić kraj MIG-a 21 / Foto: D. Atlagić
Paralelno sa fotografskim profilisanjem aktivno sam radio i na usavršavanju tehnike. Dosta rano sam prešao na digitalnu fotografiju, gotovo kada su se pojavili prvi komercijalni aparati. To je značajno promenilo stvari, jer sam konačno mogao da beskonačno eksperimentišem, a tako se najbolje uči. Svaka od pomenutih oblasti fotografije me je naučila načim novim. Danas se trudim da sve naučeno primenim, šta god motiv bio.
Dakle, događaji su te spontano usmerili ka dokumentarnoj fotografiji a kako se desilo da si se nakon amrtovskog pogroma našao na Kosovu i Metohiji umesto, recimo, na nekim sportstkim ili avio - događajima i mestima?
Sredinom 2000-ih sam počeo da sarađujem sa novinskom agencijom TANJUG. Pre svega sam povremeno radio fotografisanje događaja sa vojno-bezbednosnom tematikom. Nekima se svideo moj rad, pa sam uskoro počeo da radim i druge događaje. Meni se takođe sve to toliko svidelo da nisam imao nikakve dileme da li želim da se tim poslom bavim puno radno vreme. Tako je i bilo, postao sam fotoreporter, a vrlo brzo su počele da stižu i ponude za prelazak u druge redakcije. Većina mojih snimaka sa tematikom Kosova i Metohije su nastali tokom rada u dnevnim novinama Kurir. Redakcija me je često slala na Kosmet, verovatno zato što sam uvek bio spreman da krenem na put, gde se nije znalo šta nas čeka i kada se vraćamo. Tako sam jednom prilikom, tokom nekih nemira, otišao na KiM na dva dana, a vratio se posle deset. Generalno mislim da sam se jako dobro snalazio u svim tim “napetim” situacijama i da su oni koji odlučuju ko ide na snimanje znali zašto baš mene šalju. Profesionalno gledano svi ti zadaci su bili veliki izazov za mene i 101% sam im bio predan. U suštini, tih dana-meseci-godina, događaji na Kosovu su bili svetska vest broj jedan, a ja sam bio u epicentru dešavanja. To je valjda san svakog fotoreportera. Međutim, nije isto kada fotografišeš nemire u tuđini i u svojoj zemlji. U drugom slučaju ti emocije često ne dozvoljavaju da posao radiš hladne glave.
Jesu li Kosovo i Metohija bili van ili ispunjenje nekih očekivanja ili pretpostavki?
Aktivno pratim situaciju oko KiM otkad znam sa sebe i može se reći da sam bio natprosečno informisan pre odlaska. Sa druge strane, kada sam se vratio, shvatio sam da je realna situacija ipak drugačija u odnosu na sliku koju sam imao u glavi. Da ne bude zabune, pričam o mom prvom odlasku na KiM nakon rata, a to je bila 2007. godina. Iako nisam poreklom sa Kosova i Metohije, ipak osećam neku čudnu povezanost sa tim prostorom. Zato me verovatno i toliko pogađa sve što se dešava zadnjih par godina.
Šta je najupečatljivije što si od ovdašnjih Srba čuo? Jesu li fotografije mogle da prikažu ono što si ti osetio na tom mestu, jesu li reakcije posmatrača tvojih fotografija bile ono što si očekivao ili možda blaže, možda su se razvile u nekom novom pravcu o kome ni sam nisi razmišljao?
Kakve emocije mogu biti nakon posete kontejnerskom naselju u Gračanici, enklavi u Orahovcu, srušenim crkvama…? Šok i saosećanje sa životnom pričom svih tih nesretnih ljudi, ali se i zapitaš kako smo uspeli da dođemo do takve situacije. Neko je morao da opasno loše da vodi politiku godinama da bi situacija bila toliko jadna i beznadežna.
Iz onoga što si opisao na svom sajtu vidimo da nisi bio na KiM tokom martovskog pogroma ali se čini da je na tebe ostavio jak utisak. Srbima sa KiM deluje kao da izvan centra dešavanja srpski narod ne gaji posebno interesovanje za te događaje. Šta si ti osećao tada, šta kasnije, a kako ti pogrom izgleda danas kada nesumnjivo možemo daneti zaključke i o posledicama i o samoj organizaciji?
Na zadatku / Foto: Neda Mojsilović
Martovski pogrom sam pratio preko televizije. Ne mogu da kažem da ovim nemilim događajima nije data dovoljna medijska pažnja, sigurno jeste, sigurno je naš narod van KiM bio potresen svim tim događajima i hteo da pomogne. Par godina kasnije, nakon više poseta Kosovu i Metohiji i nakon puno priča sa akterima događaja, shvatio sam da ipak nisam imao uvid u kompletnu priču, odnosno razmere pogroma. Suštinski, to je na jednoj strani bila tragedija nedužnog srpskog stanovništva, a sa druge potpuni krah srpske države, zapravo SCG, kako se tada zvala. Svi državni sistemi su se pokazali nesposobnim, pre svega politički vrh, a zatim obaveštajne strukture i sama vojska. Ništa se bolje nisu pokazale ni međunarodne snage na čelu sa KFOR-om. Neko će smatrati da je ova moja izjava preterana, ali ti verovatno i dalje nisu svesni da se tih dana na Kosovu i Metohiji vodio rat i da sem samog stanovništva i dela hrabrih vojnika KFOR-a, naš narod nije imao ko da zaštiti. To nije bilo vreme za polemike i teške reči na TV-u, to je bilo vreme koje je zahtevalo hitno delovanje Srbije. U tom trenutku nismo imali šta da izgubimo, pošto je dosta toga uveliko već gorelo. Danas mislim isto što sam mislio i tada. Da se hipotetički opet isto desi, Srbija bi isto odreagovala, s tim da sada više nema ni tog KFOR-a u dovoljnom broju da zaštiti srpsko stanovništvo, tako da bi posledice bile još gore. Moram da se vratim na pitanje vezano za nezainteresovanost srpskog naroda za martovske događaje. Iz ovog ugla bih rekao da je utisak Srba sa KiM uglavnom ispravan, a da je razlog za to kombinacija više faktora. Pre svega narod je loše informisan o detaljima i razmerama događaja, ali mnogo veći problem je generalna nezainteresovanost srpskog naroda za bilo koje probleme. Nije u pitanju samo KiM, mi od svakog problema samo okrećemo glavu. Nešto čudno se desilo sa narodom, kao smo svi pod nekom kolektivnom anestezijom.
Kako srpski narod, po tebi, reaguje danas na te događaje "iz prolšlosti" i kako se rezultati osećaju i upotpunjuju i danas?
Glas naroda se ne čuje baš najbolje u Srbiji, pa je teško imati jasnu sliku oko ovog pitanja. Najviše čujemo vlast, a ona dosta utiče i na formiranje stava većeg dela populacije. To što čujemo nije dobro. U pitanju je uglavnom demagogija i puka forma, bez ikakvog dodira sa suštinom. Ako pratite izjave političara, ne morate da bude previše pametni da zaključite da se spremamo na bezuslovnu kapitulaciju po pitanju Kosova. To suštinski znači da ćemo priznati Kosovo, a zauzvrat nećemo dobiti ništa. Naravno vlast će do predstaviti kao veliku pobedu, verovatno će se formirati neka nebitna tvorevina poput ZSO, ali kad podvučete crtu ostaće to da smo se mi odrekli cele teritorije Kosova i Metohije bez ikakvih značajnih ustupaka sa druge strane.
D. Ostojić 2013.
Realnost je da mi (Republika Srbija) nemamo nikakvu kontrolu nad Kosovom i nerealno je očekivati da tu kontrolu možemo vratiti na bilo koji način u ovom trenutku. Nažalost, decenije pogrešne politike su uzele svoj danak i sa tim moramo da se pomirimo. Međutim, i pored izuzetno nepogodne situacije, smatram da imamo mnogo više manevarskog prostora za bolji dogovor oko kosovskog pitanja, nego što to naša vlast koristi. Ako ga zaista nemamo, onda nije vreme da o Kosmetu uopšte pregovaramo sa bilo kim. Kada kažem vlast mislim na aktuelnu, ali isto važi i za sve prethodne.
Kada se sve ovo što sam rekao sabere, dedukcijom se može zaključiti da se srpski narod uglavnom slaže sa ovim, jer on bira vlast. A mene sve to dovodi do zaključka da smo narod koji ne zaslužujemo sopstvenu istoriju.
Jesi li viđao još neke upečatljive fotografije o životu i stradanju srpskog naroda, svetinja i baštine na KiM a da su ih napravili domaći autori. Jesu li uopšte dovoljno zastupljeni ti problemi u srpskim medijima i kakve mogu biti posledice ignorisanja tog problema?
Značaj fotografije je ogroman, ona je više od ilustracije nekog teksta, ona je istorijski dokaz. Na svu sreću mislim da ima dosta dobrih fotografija koje prikazuju stradanje na Kosmetu. Većina je nastala od strane mojih kolega tokom izveštavanja sa terena, a manji deo su plod nekog ciljanog projekta. No na mene je najjači utisak ostavio video snimak zverskog paljenja i rušenja crkve Svetog Andreja kod Podujeva. Taj snimak je perfektna ilustracija celog martovoskog pogroma.
Kosmet je, rekao bih, dosta zastupljen u našim medijima. Međutim, mislim da se češće koristi u političke svrhe kako bi se skrenula pažnja sa unutrašnjih problema i afera, nego što je nekome stvarno stalo do tog pitanja. Otud i blago iskrivljena slika o stanju na Kosmetu. Posledice? “Oni koji zaboravljaju svoju istoriju osuđeni su da im se ona ponavlja” - reče jedan pametan filozof.
Na Dan pobede nad fašizmom, 9. maja, održana je vrlo interesantna svečanost “Čelik 2017” / Foto: D. Ostojić
Kakav bi život voleo da tvoje fotografije danas žive i, dok se baviš ovim poslom koji sada i nije neposredno vezan za fotografiju a posebno ne za KiM, da li još uvek razmišljaš o ljudima i stvarima koje si jednom video na Kosovu i Metohiji?
Meni je pre svega drago što sam uopšte imao prilike da budem na Kosmetu u ta teška vremena i da bar malo doprinesem dokumentovanju svega onoga što se dešavalo. Većina fotografija su doživele da budu objavljene u štampi, neke i u prestižnim svetskim izdanjima. Tako da mogu reći da sam ja već zadovoljan, jer su one ispunile svoju svrhu. Danas, deo tih fotografija živi na internetu i dostupne su svima. Jedino što je ostalo nedorečeno je izložba fotografija sa temom Kosmeta, koju sam dugo imao u planu, ali je nažalost nisam realizovao.
Na KiM sam video i čuo mnogo potresnih priča, to su stvari koje se ne zaboravljaju lako, ostaju da žive i u meni i na mojim fotografijama.
Posetite internet stranu Dimitrija Ostojića na kojoj se nalazi veći deo njegovih radova, i ne zaboravite da fotografije podležu autorskom pravu: http://dimitrijeostojic.com
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2018 :: Hvala na interesovanju
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
.jpg)
