Izvor: Večernje novosti, 17.Apr.2016, 08:53   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Dece sad ima više od starih

ŠESTU godišnjicu od povratka na svoja ognjišta, nedavno je u selu Žač nadomak Istoka proslavilo 13 srpskih porodica. Okruženi decom, njih 17, koje ima više nego porodica, a kojih će, kako kažu, ako bog da, biti i više, dočekuju goste. Domaćinski, pred punom trpezom, uz pogaču i so, pesmu i širok osmeh dočekali su u kući osmočlane porodice Drljević ovde rado viđene goste: čelnike Kancelarije za Kosovo i Metohiju i ministra u privremenim institucijama u Prištini Dalibora >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Jevtića. Oni će im pomoći da ostanu, rade i žive od svoga rada. Sećanja naviru, muka, bol i jad nisu zaboravljeni, ali spremnost da ostanu i opstanu na ovim prostorima jača je od svih nedaća koje su ih zadesile. A patnji je bilo mnogo. Pred najezdom albanskog terora i NATO bombi, domaćini su 1999. godine, braneći svoju čeljad, napustili vekovna ognjišta. Na plodnoj zemlji okruženoj šumama, gde su nekada bila bogata domaćinstva, sa velikim ekonomijama ostala je pustoš. Godine su prolazile, sa svakom novom stizala ih je veća muka, nemaština i nostalgija za rodnim krajem. U martu 2010. godine, nekoliko porodica se odvažilo i vratilo u selo, na ledini, sa ostacima razrušenih kuća, oskrnavljenim grobljem, posečenim šumama, uzurpiranim njivama. Smestili su se "ljubaznošću" UNHCR-a u šatore, bez struje i vode, čekajući da im se izgrade kuće. Njihova hrabrost i upornost bila je jača od neprijateljskog okruženja nekadašnjih komšija Albanaca, koji su im nasiljem i krađama pokazivali da ih ne žele. Željom da ostanu i svojim prisustvom naterali su međunarodnu zajednicu da reaguje, a Kfor je selo Žač proglasio zonom pod svojom zaštitom. Danas je bezbednost u Žaču, po rečima njegovih meštana, u božijim rukama. Ono što je do njih je da vredno rade i uređuju, a to i čine. Lepota metohijskog sela vidi se na svakom koraku. Njive poorane, pšenica se zeleni, behar se sramežljivo nazire u obnovljenim voćnjacima. Raste i broj stanovnika, najviše zahvaljujući mladim majkama, koje žele da nastave nekadašnju tradiciju, da "svaka kuća ima pet deteta".Razrušeni dom porodice Drljević Nebojša Drljević, koji je sa suprugom i troje dece bio među prvim povratnicima u šatorima, kaže da nije lako, ali život ide dalje, mora da se preživi, da se deca izvedu na put. - Pored toga što smo opstali, naš je najveći uspeh što nam se za šest godina u selu rodilo četvoro dece, ima mladih bračnih parova koji planiraju još dece, a i mladoženja, pa ako bog da, biće nas više i više - nastavlja ovaj ponosni otac kome se četvrto dete, sin Lazar, rodio u rodnom selu svojih predaka. Zasluge njegovoj supruzi Vladimiri stigle su i od Eparhije raško-prizrenske, koja joj je dodelila Orden majke devet Jugovića. U ovoj složnoj, radnoj i vrednoj porodici, žive tri generacije. Nebojšini roditelji Milorad (84) i majka Jelica (81) su vitalni i još uvek spremni da pomognu. Baka Jelica kaže da se svi međusobno slušaju, jer "bez reda i rada nema sloge đe je toliki narod". - Ja sam rodila sedmoro dece, pet sinova i dve kćeri, imam 20 unučadi i praunučadi, dabogda svačije starost doživelo. Našla nas je muka, ko i sav narod, ovde ima muslimana i katolika, pitajte, je li ijedan moj sin kome vodu zamutio - kazuje nam tihim glasom baka Jelica.Ekonomija Drljevića HLEB NA SVOJOJ SOFRI Starina Milorad pokazuje nam ostatke bogatstva koje su imali pre rata. Velika dvospratna kuća, sa 17 odaja, puni torovi i koševi, otišli su unepovrat. Ali ali posle iskustva "bežanja" i strašnog izbegličkog života od Smederevske Palanke do Azanje odlučno govori da "sad ovde da pukne puška, ne bih se pomerio". - Najslađi su hleb na svojoj sofri i san u svom krevetu - prozbori Miladin, dok nas ispraća ka severnom Kosmetu. NAJLEPŠE U SVOM SELU I deca su ovde srećna i zadovoljna. Put do škole u susedno povratničko selo Osojane ne pada im teško, a kada nema prevoza tu je "čika Nebojša da ih vozi traktorom". - Put nije dobar, ima puno rupa, pa se istruckamo, a po nekad se i glavama sudarimo - kaže Lazar (12) dok se ljulja na ljuljašci. On i njegovi drugovi, kako kažu, baš ništa ne bi promenili i ništa im ne nedostaje. - Najlepše nam je u našem selu, stalno smo zajedno, igramo se i družimo - govore uglas najmlađi članovi Drljevića, Komatovića...
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na Večernje novosti...