Izvor: KMnovine.com, 03.Maj.2023, 12:21
Da li je uopšte ustavno izjašnjavati se o ukidanju ljudskih prava svojih sugrađana?
Da li je uopšte ustavno izjašnjavati se o ukidanju ljudskih prava svojih sugrađana?
Kada se postavi pitanje referenduma o tzv. francusko-nemačkom planu, a u suštini o predaji Kosovo i Metohije, teško je na to odgovoriti kratko.
Ilustracija: KM novine
Piše: Predrag Jakšić
>> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com <<
Svako ko je hteo mogao je videti gde sve vodi, no šta sad sve to vredi kada smo tu gde smo. U članku „Reci ne faraonizaciji Srbije“, koji sam objavio pre nešto više od godinu dana (http://www.kmnovine.com/2022/01/12.html), kada su se glasači na referendumu izlašnjavao o Vučićevim promenama ustava kojim narod gubi suverenitet, i „između ostalog“ o ukidanju cenzusa potrebnog da bi referendum bio uspešan, napisao sam da ukoliko se ukine cenzus da će sledeće pitanje na prvom referendumu bez cenzusa biti predaja Kosova i Metohije. Nažalost, tada je naš zaslepljeni i zamađijani narod uradio što je uradio – većinom je zažmurio i predao se, tako da je ovo sada više-manje situacija totalne katastrofe: šta god da uradiš (po pitanju potencijalnog referenduma) pogrešićeš, jer više ništa kao narod ne kontrolišeš tim glasanjem, dok s druge strane referendum jeste i dalje snažno političko i medijsko oružje pa bi odustajanje od njega takođe bila katastrofalna odluka.
Ono što bi svakako, uz to, trebalo imati na umu jeste i to ko i kako poziva na referendum. U tom smislu, sve može biti vrsta igre u kojoj se, u stvari, putem inicijatora referenduma vlastima omogućava da tu inicijativu u javnosti predstave upravo i jedino „političkim kapitalom“ ovog inicijatora zbog čega je i samu ideju referenduma moguće lako medijski kompromitovati. Tako, ukoliko, kao što je ovde slučaj, na referendum poziva stranka koja želi Srbiju u Evropskoj uniji i čiji predsednik NATO ne doživljava kao terorističku organizaciju već kao nekog partnera sa kojim treba sarađivati i razgovarati, jasno je na koji se način može u javnosti predstaviti i uopštiti „ko su ti što hoće referendum i za šta se zalažu“. Razumljivo je da oni koji žele da budu saradnici i partneri EU i NATO ne mogu ići dugim putem sem onim koje Kosovo na kraju vodi u nezavisnost jer na koji bi se uopšte drugi način ova saradnja i partnerstvo ostvarilo.
Uostalom, u javnosti se Jeremić i njegova stranka pozicioniraju kao neka narodna građanska patriotska evropska opcija (što je oksimoron ako posmatramo današnje izjednačavanje reči Evropa i EU), a to dovoljno govori o dotičnom, jer znamo po njegovoj političkoj karijeri da su njegovi potezi potezi u korist interesa Zapada, odnosno „Srbije na tom Zapadu“, što smo dobro videli i tokom nedavnog propagiranja Kovid agende (o Jeremićevog „ministrovanja“ spoljnim poslovima i njegovom „pogrešno postavljenom pitanju“ pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, povodom legalnosti Deklaracije o nezavisnosti tzv. Republike Kosovo, te Jeremićevom „ministarskom“ stavu da će se Srbija pridržavati mišljenja tog suda, da i ne govorimo).
S druge strane, kao što je dobro poznato, osnovni mehanizam Zapada prema Srbiji jeste princip pravljenja podela u društvu i narodu, stoga je Vučić (koji je, na srpsku sramotu, svojevremeno u javni politički srpski diskurs, prvi put u našoj istoriji, uneo razmatranje primene nacističkog principa ubijanja 100 za jednog) i doveden da razbije taj, nazovimo ga, srpski nacionalni korpus glasača i podeli ga. Naravno, on to nije mogao da taj isti nacionalni korpus glasača nije to hteo i na to etapno pristajao. Kad govorim o ovom procesu prećutnog pristajanja na uništavanje našeg društva, ne mislim tu na autošoviniste, drugosrbijance. Ne. To za mene nisu ni Srbi, ni hrišćani, tako da od njih i očekujem samo najgore, pa stoga oni u ovoj priči i nisu važni. Ovde govorim o onima koji sebe smatraju Srbima i pravoslavcima, slave slave i pričaju o dedovini i tradiciji, ali vole Vučićeve evre pomoći, gledaju kako da se zaposle ili „obave posao“ preko stranke „jer drugačije i ne može“, i podržavaju ga jer, je li, „nema boljeg“, jer „on ima rezultate“, jer se „on bori koliko može“, jer se „Srbija gradi“, ili su tobože uzdržani i „ne bi da se mešaju u politiku jer ima ko to zna bolje od njih“. Takvi su u stvari pravi problem našeg društva, i ti i jesu spremni da izdaju Kosovo, a time i Boga Živoga. Oni to, razume se, neće reći tako, već će ponavljati floskule o „zajednici srpskih opština", o tome da „ih nećemo zvanično priznati" i slično, no jasno je svima, čak i potpuno glupim ljudima šta znači ovaj francusko-nemački plan. Stoga, mislim da suštinski više i nije toliko važno što je ukinut cenzus (osim, razume se, što je zbog toga još više redukovan način borbe protiv okupacije, protiv Vučićevog režima i njegovih otvorenih i prikrivenih partnera) jer smo kao narod većinski postali konformisti i oportunisti, okrenuvši se od iskušenja datih nam na Božjem putu i uputili se širokom putu mamonovom. To šta smo ovo postali, razume se, dugujemo, osim brutalnom vlastodržcu i njegovim polugama moći (policija, sudstvo, zakonodavstvo, izvršna vlast), i svim institucijama u našem društvu, počev, i pre svega, od SPC, a onda i SANU i sličnih, nekada bitnih i srpskih institucija i organizacija, te raznim nezavisnim intelekutalcima i njihovim kružocima koji se „češu“ o vlast i institucije svaki na svoj način trudeći se da svoju „intelektualnu baštinu“ ne stave pod senku sumnje nekim „neodmerenim“ reakcijama. Oni gotovo svi, institucionalno i većinski, podilaze vlastima i direktno ili indirektno učestvuju u ovoj pogubnoj politici (sigurno je da negde postoji poneki pojedinac koji radi u interesu svog naroda i ne vređa Boga, no pitanje je koliko je takvih).
Da bi jedan narod istinski bio narod, potrebno je da uvek postoji neko ko taj narod vodi, da postoji jasna i dugoročna strategija nacionalnog puta. No, da li mi to imamo? Naravno da nemamo. Koliki je zbilja procenat ljudi među tom nacionalnom elitom našeg naroda, spremnih da se ozbiljno konfrontiraju pogibeljnoj politici srpskog državnog vrha, i isture se u prvi plan (što znači da su neki sličan poduhvat i izveli nekada a ne da mi samo pretpostavljamo kako su oni časni i pošteni jer ponekad nadahnuto pričaju o srpstvu kada stvarnog rizika nema)? I zato i rekoh da je ta ogromna većina narodnih vođa glavni krivac za sve ovo što nam se dešava. No, svakodnevno srećem mnogo običnih ljude koji pitanje KiM uopšte ne doživljavaju kao bitan problem niti društva, niti svoj lično, dok istovremeno gledaju da ućare šta mogu u ovom opštem bezakonju i bezumlju koje je Vučić postavio, a njegovim poltroni prihvatili i raširili, kao model življenja u Srbiji. Ljudi se bune (vrlo ograničeno) samo kad je nešto u najužem smislu njihov problem, kad se njima nešto lično desi (koliko god taj njihov problem objektivno posmatrano bio banalan), i tu prestaje bilo kakva želja za razgovorom, inicijativom i akcijom ka dobru. I, ruku na srce, koliko god da nekoga od nas to pogađa, jasno mi je da je većini naroda teško da se brecaju na nepravdu u društvu ako su se i sami okoristili ili se još koriste o režim i konformistički plivaju u tom režimskom mulju, ili ako rade u inostranim kompanijama (a koje i jesu u funkciji okupacije Srbije) pa onda „moraju“ da ćute i spuste glavu zbog kredita i hipoteka. Opet, to im nije opravdanje, jer ako jeste, onda džaba nam sve.
Zahvalan sam što mi je Bog dao da budem deo srpskog naroda, znajući svu muku koju ovaj narod preživljava vekovima i istrajava na putu Božjem. Nisam nikada previše očekivao od naroda jer smo mi ljudi slaba bića, ali isto tako nikada nisam mislio da će ljudi ovako slepo i u ovolikom broju sa osmehom na licu da ćute na Vučićeve postupke. To zaista ne mogu da prihvatim bez strašnog razočaranja. I da budemo jasni, nije to autošovinizam. Ne mislim da je neki drugi narod bolje i ne mislim da bi mi negde drugde bilo bolje, niti to tražim ili tome težim, prosto gledam ljude oko sebe i to vidim. Ne cenim sebe i naš narod prema drugima narodima (da li smo bolji ili gori), već prema onome što bismo morali da budemo s obzirom na to šta je srpski narod bio i šta je, Bogu hvala, izrodio, a mi u današnjem vremenu prosipamo i bacamo pred svinje. Zato narod smatram krivim, a kad kažem narod mislim na tu pasivnu i aktivnu većinu koja će, očigledno, da se složi s tim da se, usvajanjem ovog satanskog plana, postepeno proteraju svi Srbi sa KiM, jer će oni tako moći da zadrže svoje plate i penzije koje im isplaćuje MMF istovremeno zadužujući im i unuke. Nikada narod nisam smatrao glupim, a posebno u današnjem vremenu kada je svaka informacija dostupna, da bih postupanja ili nepostupanja naroda opravdavao neinformisanošću ili nemogućnošću da se informiše o istinitom stanju stvari. Jer, kad ljudima nešto treba (posebno kad treba da se zaradi) naći će informaciju i u kosmosu a ne na internetu, no kad nešto ne bi da čuju i da „čačkaju“, onda se prave da su neinformisani da bi sutra mogli da kažu kako nisu znali, kako su ih obmanuli i kako bi opravdali sebe (pre svega pred samim sobom misleći da će se tako opravdati i pred Bogom).
Šta, stoga, raditi ukoliko referenduma bude, to zaista jeste pitanje. Ono što je svakako za pretpostaviti jeste da će onaj deo glasača (nacionalne manjine, ateisti, drugosrbijanci, vučićevci svih boja (od preobučenih komunista i miloševićevaca do kvazinacionalista i nesrećnika koji, kakvog li samo bezumlja, i sopstvenu političku organizaciju nazivaju jednim od imena Hristovih), „građanisti nacionalisti", zapadna dijaspora i slični), izađu li na referendum, glasati u velikoj većini za ovaj plan koji vodi u predaju KiM, dok će istovremeno iz već pominjanih institucija ići, ako ne otvoreno pozivanje na predaju i objašnjenja da od ovog plana boljeg nećemo dobiti, a ono da će, uz „odmerene izjave“ krenuti igra „gluvih telefona“ sa raznim floskulama u kojima niko neće pozvati da se glasa protiv, ali će se „užasavati rata“ koji je, je li, uz „sigurnu bedu i siromaštvo“, jedina
alternativa ovom planu „pa, stoga, treba dobro razmisliti“ (što sve, razume se, može dovesti do velikog broja apstinenata). S druge strane, sasvim je izvesno pretpostaviti da će se paralelno voditi kampanja da se što više podeli i zbuni onaj drugi deo naroda (koliko god da ga uopšte ima), te će, u tom smislu, najveću igru odigrati, uz te institucije, i razni pojedinci, u običnom narodnom govoru poznati kao „udbaši“, te će neki pozivati da se izađe, neki da se ne izađe i slično, uz razno-razna, često dvosmislena ili besmislena, objašnjenja. I to će sve biti, kao i dosad, deo plana vlastodržca koji će sprovoditi ili njegovi ljudi ili će on iskoristiti one druge protiv njihove volje koristeći ih kao tzv. korisne idiote u ovoj igri pravljenja podela u naroda.
Kada je bio prošli referendum (za koji sam jasno govorio da će biti propast ako ne izađemo i glasamo protiv), ali i kada su bili izbori za koje su mnogi pozivali na bojkot, naglasio sam u više navrata, da suština nije samo u tome da li izaći ili ne izaći, već u tome šta nakon toga. U tom smislu razni „udbaši“ su u velikoj meri odigrali svoju igru jer je trebalo smiriti savest ljudima ako ne izađu, pa je davano popularno objašnjenje kako se izlaskom na izbore ili referendum daje „legitimitet vlastima“. No suština nije bila u tome, već da oni koji su pozivali na bojkot, nisu imali (ili nisu ni hteli da imaju) nikakvu opciju šta posle, odnosno šta kada izbori prođu a mi ih bojkovovali (što vidimo sada na osnovu toga gde smo). Njihov cilj je bio samo da smire savest ljudima i da ovi mogu da žive sa samim sobom kad legnu u krevet i da ne razbijaju glavu zbog toga što ne postoji nikakva dalja strategija u borbi protiv okupacije i Vučića. Tako je i sada. Podržavam svakoga ko ima stvarnu strategiju za odbranu koja se ne završava na tome izaći ili ne izaći na referendum. Mi možemo i pobediti na referendumu ako ne budemo znali da to odbranimo. Tako da je više-manje to-to: šta ti vredi da glasaš ako će te pokrasti posle ili ako nemaš neku dalju strategiju kad referendum prođe a tvoja opcija izgubi, odnosno šta ti vredi da ne glasaš ako nemaš neku strategiju i vid stvarne i delotvorne borbe kad referendum prođe bez tebe, jer apstraktno pitanje legitimiteta ne znači ništa ako se dozvoli predaja KiM.
Postavlja se, naravno, u teoriji još jedno izuzetno važno pitanje da bi se uopšte razmišljalo o referendumu. Naime, da li bi uopšte bio ustavan takav referendum (na kojem se glasa o planu koji omogućuje rušenje integriteta i suvereniteta Republike Srbije i kojim se omogućuje delu teritorije Republike Srbije da uđe čak i u UN) i da li bi se kao takav i mogao održati? Da li je uopšte ustavno raspisivati referendum o usvajanju nekog plana kojim država suštinski prestaje da štiti ljudska prava svojih državljana na delu Republike Srbije, na Kosovu i Metohiji, jer će usvojimo li ovaj plan, svi ti državljani biti u državi drugog imena koja će biti u UN i pod tom stranom vlašću bez ikakve pravne zaštite Republike Srbije?
Kako je uopšte moguće, posmatrajući srpski ustav, da se ljudi izjašnjavaju o tome da se ukine državna zaštita ljudskih prava jednom delu stanovništva koji živi u matičnoj državi?
No, ko bi o nekom takvom potencijalnom ustavnom pitanju trebalo da odlučuje? Pa, zna se – Ustavni sud. Onaj isti sud koji je odbio da se meritorno izjasni o neustavnim Briselskim sporazumima koji su u velikoj meri stvorili situaciju u kojoj se KiM sada nalazi. Jasno je kakva bi njihova odluka bila – bilo da zaista donesu odluku, bilo da i ovoga puta odbiju da rade ono zbog čega su tu gde jesu, a to je da štite ustav. To je jedan začara krug, tačnije okupacija na delu kroz sve institucije naše države. O raznim „tehničkim pitanjima“ suludo je i govoriti, kao što su ona kako će i da li će biti sproveden referendum i na Kosovu i Metohiji (jer je Vučićeva vlast već odavno odustala od organizacije održavanja bilo kakvih srpskih izjašnjavanja na samom KiM, bilo to izbori, bilo referendumi), ko bi ga na KiM organizovao i kontrolisao jer tamo ni nema, zakonski posmatrano, lokalne i pokrajinske srpske vlasti jer nisu ni održavani srpski izbori (već samo tzv. „kosovski“ na koje je Vučić pozivao ljude da izađu) te formalno niko ni ne bi bio nadležan da to tamo održi, zatim, na osnovu kojih tj. čijih dokumenata bi se glasalo na KiM, da li bi se to posmatralo i organizovalo kao glasanje „u dijaspori“ u organizaciji i uz obezbeđenje „međunarodnog faktora“ i slično.
Zato, svako od nas jeste veoma važan i veoma je bitno šta govorimo i radimo, koliko se istinski borimo za Kosovo i Metohiju, i neizmerno je značajno da uradimo sve što je u našoj moći da ovaj satanski plan ne bude usvojen i primenjen. Uzmite, na primer, da sada neko bitan u našem društvu, neko ko ima određeni društveni ili crkveni značaj i moć, izađe u javnost i kaže kako svi oni koji pristaju na ovaj plan tim svojim pristajanjem (ili odbijanjem da protiv ovog plana jasno ustanu) direktno učestvuju u izvesnom daljem genocidu nad srpskim narodom na KiM, u etničkom, kulturnom i istorijskom čišćenju Srba sa KiM (što će izvesno u još većem stepenu nego što je to sada uslediti nakon što Kosovo uđe u UN a Srbija se tome ne bude protivila, što i stoji u ovom planu). Siguran sam da bi takvi javni nastupi promenili mnoge i ohrabrili bi ih da i oni učestvuju u glasnom i odlučnom odbijanju ovog monstruoznog plana, sastavljenog od naših nesumnjivih i dokazanih neprijatelja, koji nas vodi u nacionalno samoubistvo. Zamislite da to kaže patrijarh SPC, da uopšte imamo patrijarha koji je stvarni branilac Pravoslavlja (https://vk.com/id556620771?w=wall556620771_19) i pravoslavnih Srba gde god da se nalaze, i koji nije kao neki „najamnik“ koji „beži“ „i ne mari za ovce“ (Jn. 10, 13) (što je jasno pokazao pre samo nekoliko meseci predavši sa svojim vladikama „autokefalno“ čitav srpski narod, Srpsku Pravoslavnu Crkvu i srpsku istoriju u Makedoniji u ruke Titove crkve, u ruke nepokajanih raskolnika i jeretika (http://www.kmnovine.com/2022/06/22.html)). No, nažalost, takvog patrijarha nemamo. Takođe, čak i mnogi intelektualci koji su iskreno i srcem za odbranu Kosova i Metohije, ostaju, na našu žalost, u okvirima vrlo ograničene, teorijske priče kako treba braniti suverenitet, ustav i slično, a ne govore o suštinskim posledicama po ceo narod, po ljude i njihovu dušu. Stoga, tako, i druga strana, koja na sve načine žele da progura ovaj satanski plan, takođe priča o suverenitetu, tj. da se tim planom ne ruši formalno suverenitet, ne krši ustav i slično, i pri tome ta druga strana (za razliku od prve) ima svu moguću medijsku mašineriju ne bi li „spinovala“ i zbunjivala ljude.
Tako da ukoliko se institucije i značajni pojedinci ne manu intelektualnih sentenci i intelektualne „odmerenosti“, i ne kažu ljudima da će žestoko okrvaviti sopstvene ruke i ogrešiti svoju dušu pristanu li na ovaj plan, ništa se dobro po nas i naš narod neće desiti.
Ostane li se na floskulama i opštim mestima koja, je li, imaju „dve strane“, samo će se olakšati ljudima da „prelome“ pogrešno, jer je većina naroda, kako to izgleda sada, spremna da se polakomi i „reši se“ pitanja Kosova zbog „budućnosti“ ali samo da se „to tako ne nazove“ i da im to neko i „zvanično potvrdi“. Još kad, kao što rekoh, takvoj odluci obilato kumuje vrh SPC (koji je odlikovao Vučića zbog „njegove lavovske borbe za Kosovo“), koji odbija da jasno kaže da je ovaj KONKRETNI tzv. francusko-nemački plan – plan kraja Srbije i Srba na KiM, jasno je šta nam sledi. I to sve zbog kukavičluka i srebroljublja.
Zamislite kako bi reagovale neke druge države u Evropi da im se dešava ono što se dešava nama? Ne moraju to biti najuticajnije države, već bilo koje druge. Zamislite da Mađarskoj ili Slovačkoj ili Finskoj neke druge države danas protivpravno priznaju deo njene teritorije kao nezavisnu državu? Da li bi ćutale? Da li bi prekinule diplomatske odnose sa tim državama, da li bi proterale njihove ambasadore, ili bi barem uvele vize za njihove građane? Da li bi, možda, stavile te države, koje su im na tako otvoren način udarile na suverenitet, na neku svoju javnu listu, na primer, država koje podržavaju terorizam ili ih barem proglasile neprijateljskim državama? Da li bi inostrane zvaničnike, poslanike i javne ličnosti koje su tim priznanjima doprinele, takođe stavili na listu nepoželjnih osoba? Da li bi možda proglasile stanje okupacije dela svoje teritorije? Da li bi države kojima je napadnut suverenitet kao i nama možda napravile vojni savez sa državama koje ih podržavaju, ili bi naprotiv kao vlasti Republike Srbije „razmišljale“ o tome da uvedu sankcije i istovremeno glasaju u UN protiv najvećeg svog saveznika, Ruske Federacije, dok vojnicima i oficirima neprijateljskih
država u okviru NATO koje su nas bombardovale i okupirale nam KiM Republika Srbija daju imunitete od bilo kakve krivične i materijalne odgovornosti dok slobodno prelaze i preleću preko teritorije naše zemlje? Da li bi možda države kojima je napadnut suverenitet (kao i nama) zapretile svi tim država (koje su deo njihove teritorije priznali za drugu državu), da ći i one priznati zahteve koje bilo ko uputi za priznanje nezavisnosti nekog dela, regiona, kantona ili pokrajine u njihovim državama, bez obzira na to da li bi takvi zahtevi bili u potpunosti pravno neutemeljeni (kao u slučaju Kosova)? Pa, nije li princip reciprociteta, takođe, čest diplomatski način delovanja? Zamislite kada bi samo postojala realna pretnja od toga da razni separatisti širom sveta dobiju mogućnost da ih prizna neke država članica UN ukoliko to zatraže, pa da onda počnu i međusobno da se organizuju i priznaju? Da li bi tada neko stavio prst na čelu i rekao, zašto bismo ili zašto smo uopšte i priznavali tu lažnu državu izmišljenog naziva „Kosova“, tu zemlju koja pripada po svim međunarodnim zakonima Republici Srbiji? No, ne, mi se ponašamo kao da se ništa ozbiljno ne dešava, glumimo kako su nam sve te države, koje su priznanjem lažne države na našoj teritoriji udarile na najgori neprijateljski način na nas, sada nekakvi prijatelji, saradnici, komšije, partneri, otvaramo međusobno privredne i kulturne centre, delimo njihovim zvaničnicima svetovana i crkvena odlikovanja i držimo im zdravice. Ne, to su nam neprijatelji, isti onakvi kakvi bismo mi bili njima da smo mi na nekom delu njihove teritorije priznali drugu državu. I tu u stvari leži licemerje srpskih vlastodržaca, ali i naroda koji to ne kažnjava (bilo parlamentarno, bilo vanparlamentarno), pa se tako prijateljem i saradnikom smatra neko ko je izvršio i ko već više decenija podržava razbijanje tvoje države, etničko čišćenje, biološki i kulturni genocid nad tvojim narodom, besramno falsifikovanje tvoje istorije, pljačkanje prirodnih bogatstava i ko zna šta sve još ne. Šta više tu ima da se priča.
Autor: Predrag Jakšić
Dokle god takvi ljudi budu vodili našu državu, našu Crkvu, naše institucije, i dokle god takve aktivno i pasivno budu podržavali milioni građana na istom smo putu – putu koji vodi ka potpunom uništenju i naše države i našeg naroda, jer taj narod i ta država koji bez prodatog i predatog Kosova i Metohije, time i bez Boga, budu postojali sutra, neće biti srpski narod i srpska država bez obzira kako se budu zvali. To je istina koju ne mogu mnogi da prihvate i lakše im je da veruju u laži i da se samoobmanjuju, istovremeno znajući jako dobro da je sve to laž i samoobmana ali i pored toga čvrsto drže glavu u pesku. A taj je pesak samo posip po kojem Zapad vršlja ispunjavajući kontinuirano svoje animalne potrebe.
O pitanju šta izdajom Kosova i Metohije ostavljamo u nasleđe pokolenjima za nama i koliko greh im svaljujemo na duše, suviše je strašno i pisati.
* * *
Iza nas stojite jedino - vi! Ako želite da nastavimo da radimo, podržite nas. Ostalo je na nama.
Pratite nas na Facebook, Twiter ili Instagram
Izvor: KM Novine :: © 2014 - 2023 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
