Izvor: KMnovine.com, 13.Avg.2017, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čedomir Antić ili problem modernog Srbina
"Treba reći Antiću da to nije matematički problem pa da ostanemo samo pri retorskom odgovoru na tu bestidnu drskost"
Onako kao što Aleksandar Vučić, zvan Aca Dramoser, sirovo i prostački Srbiju drži u stalnom stanju histeričnosti, paranoje i šizofrenije, u neki dan pre njegovog otvaranja prodavnice zapadnog nameštaja, s pozivom na „unutarnji dijalog o Kosovu“, počeše da niču i njegovi sledbenici.
>> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << />
Pod okolnostima koje je on nametnuo, tatule i kukurijekavac i bulke i bunika i drača i ambrozija, sa dubljim korenima na tlu Srbije, otvorile su latice svojih dugo negovanih cvetova, ne bi li se zaprašili i oplodili. Jedan od upečatljivijih cvetova iz aleje tog velelepnog velebilja je istoričar Čedomir Antić i predsednik Naprednog kluba. I gle, eto njega na televizijama, na stranicama štampe, na tribinama, pred novinarima… nešto obimnije, sadržajnije, izdašnije, no inače.
Nisam u stanju da izrazim dubinu svog kajanja što sam, pre nekoliko godina, tog istoričara Srbima u Australiji preporučio za nekoliko predavanja! Jeste da sam ih upozorio na izvesni oprez i rezervu, ali posle njegovog neprikrivenog poziva da Srbija prizna kao državu svoju i avnojevsku pokrajinu Kosovo i Metohiju, koju čak ni zapadna pravna protuva Badinter nije izdvajala iz Srbije, ovaj predsednik Naprednog kluba više ništa ne krije. Ni smokvin list tu ne bi mogao da pomogne.
Ne znam kod koga je Čedomir Antić učio kako se saznaju tokovi trajanja naroda srpskog, ali vidim da mu to učenje nije vredelo ni za šuplju kantu. Sapleten gordošću busa se u prsa svog Naprednog kluba da bi nas upozorio kako je on, lično i personalno, dao najbolje moguće rešenje za Kosovo i Metohiju i šta mi tu ima da se mislimo, kad i statistike i mnenje i svi zapadni faktori to isto govore. Dakle, on je onaj koji zna rešenje.
Pa treba reći tom gospodinu predsedniku Naprednog kluba, da to nije matematički problem pa, kao unapred zadato rešenje, zna se šta daje, da ostanemo samo pri retorskom odgovoru na tu bestidnu drskost.
S tim uverenjem da je upravo on pozvan da rešava ono što nije u stanju ni da pronikne sa svojom statističkom svešću a la Zapad (osim ako nije alter ego Vuka Draškovića – koji zna sva rešenja za Srbe), jedino što time može uvećavati sopstvenu gordost, i ništa više. A kao što se zna: osim što njoj sledi bahatost, bezobzirnost i obnevidelost, gordost je isto što i naduvani balon.
Tu stvar ispumpava i privodi ništavilu tek mikroskopski malecni vrh šivaće igle.
Toliko što se tiče gordosti kojom se kite, ponose i takmiče moderni Srbi, kad god uzmu da zbore o narodnim pitanjima.
Sledeće, i ne manje važno u rasuđivanju predsednika Naprednog kluba o pitanjima južne i avnojevske pokrajine Srbije, pokazuje se histerično nestrpljenje i naprasna hitnja. Ako se to ne reši odmah i sada, sledi nam propast, pogibija i nestanak države Srbije, kako bi on da prikrije tu svoju neurasteniju, pod maskom brige nad Srbima. U ostalom i sam on se hvali da je temeljni posao njegovog Naprednog kluba staranje o Srbima u okruženju i uopšte o Srbima.
Današnji mladi Srbi, stasavali uz plejstejšn jedan, dva, tri, video igrice, virtuelnu stvarnost, ali i oni koji u školu dolaze samo da bi maltretirali profesore i nastavnike zbog svojih prava, dakle, velika većina današnjih mladih Srba kad nešto hoće, to mora da bude odmah i sada. Da li je to znak nezrelosti, i emotivne i racionalne (rečnik savremenih psihologa), ili znak dubokog poremećaja ličnosti, ili nemoći da se pronikne stanje željenog – sasvim je nevažno. Smatrajmo to blažim oblikom neuračunljivosti, znači suženom sposobnošću rasuđivanja.
Toliko što se tiče histerične nestrpljivosti koja krasi i veliča današnje moderne Srbe – koji bi već na početku školske godine i na početku studija da sa diplomom odputuju na Zapad.
Kao poseban adut u histeričnim vapajima da američku vojnu bazu Kosovo i Metohija kao državu potpisom overi Srbija, u razvodnjenom vidu fraze priznavanje realnosti predsednik Naprednog kluba arlauče da je takvo stanje na terenu. Pa još da bi zamaglio tog svog keca iz rukava, sa težištem na manastirima i Srbima zarobljenim u getima ala geto u Varšavi pod Hitlerom, razvezuje priču o nekakvim pravima manjinama i eksteritorijalnosti.
Ovaj kukavni istoričar, ubogi predsednik Naprednog kluba ne uviđa da ovim pozivom da se prodavci srpskih organa uvaže državotvorno, priziva javnost Srbije da se izmiri sa nasiljem i to prihvati kao redovnu i preko potrebnu civilizacijsku tekovinu. U tome se ni za dlaku ne razlikuje od Ace Dramosera, sada predsednika Srbije.
Koliko je to udaljeno od svetosavlja, od pravoslavlja, od srpskog duha, od vidovdanske etike, od onoga o čemu je pevao Petar Petrović Njegoš, od onih epskih stihova na kojima su stasavali Karđorđevi borci, junaci balkanskih ratova i pobednici u Prvom svetskom ratu, koliko je to udaljeno ne bi moglo da izmeri ni daljina zvezde Sirijus. A eto, to se ipak začelo u prsima Čedomira Antića i oglasilo kao jedna velika i preka potreba.
Supruga jednog ginekologa, koji je radio svoj posao u Peći, od 1946. godine, pričala mi je da su tih godina u Peći postojale pet ili šest Šiptarskih porodica. Celu Peć nastanjivali su Srbi. Znam i znamo da danas tamo nema ni jedne jedine srpske porodice – što nije posledica ekonomske ili kakve druge tihe emigracije.
Po završetku Drugog svetskog rata komunističke vlasti nisu dopustile da se na teritoriju tek stvorene pokrajine Kosovo i Metohija vrati preko 120.000 Srba, a granice prema Alabaniji su te iste vlasti otvorile za slobodno naseljavanje Šiptara iz te države. Čak je jedan državljanin Albanije u jednom trenutku bio predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Godine 1999. krunu progona Srba sa tla Kosova i Metohije sproveli su vojnici Njenog kraljevskog Visočanstva Elizabete II, uz pripomoć američkih junaka i ostale zapadne boranije. Tada je proterano preko 250.000 Srba.
I neka ova tri primera budu sažetak nasilja koje Čedomir Antić prihvata kao nešto sa čime se treba izmiriti. Neka mu bude, nek se s time miri ko hoće i kako hoće. Ali iza tog hipi-kokain-marihuana mirenja valja se lična udobnost i crevno-želudačni veltašaung. U prevodu na savremen srpski jezik to glasi: bolji život.
Zastrašujuće u tom mirenju je potpuno odsustvo stida, što širom otvara kapije za blud i razvrat svake vrste. Jer tamo gde nema stida, svako je svakom siledžija. Strah me je da razvijam tu misao, jer već na prvom koraku stoji neverovanje u ljude i verovanje samo i samo u novac i moć. I to je dovoljno da se uvidi koliko smo u duhu zatrovani amerikanizacijom naših života.
A tu je i brilijant u kruni koju nam je namenila Amerika.
Izvesno je da smo se mnogo puta zapitali, zbog čega Aca Dramoser, uvek posle susreta s nekim od Amerikanaca, njime opčinjen odmah počinje da priča o nezavisnom Kosovu a sada o „unutarnjem dijalogu“. I zbilja, šta Amerikanci žele da postignu time, što bi rekao veliki ljubitelj iskorišćavanja Srba, Vinston Čerčil, pa Amerikanci neće živeti u Srbiji. Čime se to oni rukovode?
U svojoj perverznoj sklonosti da zabaškare i prikriju svoje nepočinstvo, svoj gnusni zločin nad Srbijom, Amerikanci traže od Srbije da na papiru, sa potpisom prizna da je to bilo sasvim opravdano i preko potrebno. Nije njima do mirne savesti – zločinac ima savest tek kada familija njegova počinje da ispašta, i nigde i ni u čemu više.
Kao i Čedomir Antić Amerikanci su potpuno uštrojeni za razumevanje pravde. I ako je Slobodan Milošević gde grešio, Milošević za koga ovaj istoričar nema ni trunke poštovanja (objektivnosti), onda je grešio što je isuviše verovao Amerikancima. Ili je predugo živeo među njima ili nije znao onaj stari srpski epski stih: „Latini su stare varalice“. Tako da je u onom anglosaksonskom kazamatu za Srbe, pod imenom Haški tribunal, i prirodan onaj Miloševićev uzvik čuđenja: „Vas ovde ne interesuje istina“.
Kao opaka opomena dolazi nam od ovog istoričara i predsednika Naprednog kluba, da je poželjno brisanje ma kakavog osećaja za pravdu, da je to borba za unapred izgubljenu stvar i životni ćorsokak u kome se može izgubiti sve, pa i glava. Pripomoć toj sentenci, u duhu modernog Srbina, daje onaj velikan današnje drame srpske Dušan Kovačević, potpuno lišivši sebe tla života: da Srbija nema decu za ratovanje.
Hoćemo li njihovim stopama, da se polako pretapamo u nešto što nije ni nalik Srbinu, ili stopama naših starih, da budemo Srbi?
Srđan Volarević
Izvor: Vaseljenska TV :: © 2014 - 2017 :: Hvala na interesovanju
http://www.kmnovine.com/p/doniraj.html
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
