Izvor: Poznati.info, 27.Dec.2012, 17:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Biljana Krstić Biografija
Biljana Krstić je rođena u Nišu, 9. novembra 1955. godine. U Nišu je i završila osnovno i srednje muzičko obrazovanje u muzičkoj školi Dr Vojislav Vučković. U Beogradu upisala i završila Fakultet muzičke umetnosti. Na domaćoj pop sceni Bilja Krstić je prisutna dugi niz godina. Posle grupa Suncokret i Rani mraz započinje solo karijeru i izdaje tri albuma pop orijentacije.
Uporedo sa karijerom pop pevačice Biljana sledi svoje najdublje afinitete >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << i više godina strpljivo prikuplja autentične audio i notne zapise izvorne muzike. To su uglavnom retko izvođene, a većinom i neobjavljene muzike teme sa Kosova, južne Srbije, Timočke Krajine, Makedonije, Rumunije, Bugarske i Mađarske. Rezultat ovog rada su albumi Bistrik i Zapisi, koji su nastali kao fuzija tradicionalne muzike i savremenog aranžerskog postupka. Tokom 2003. godine Bilja i Bistrik su radili na muzici za naš najgledaniji film svih vremena – Zona Zamfirova. Sa svojim kolegama sa Fakulteta muzičke umetnosti 2001. godine osniva orkestar Bistrik i postiže velike uspehe u svetu i u našoj zemlji.
Treći CD – pod nazivom Tarpoš, koji se pojavio na evropskom tržištu 23. marta 2007. godine u izdanju nemačke izdavačke kuće Intuition – Schott music kod nas je objavljen u izdanju PGP-RTS. Biljana Krstić ima nadimak Bilja. Po zanimanju je pevačica. Ima dve ćerke, Milicu i Lenku. Ona je 30 godina muzički urednik Prvog programa Radio Beograda. Kao vokalni solista Bistrika doživela je svetsku slavu, a kada bi upecala zlatnu ribicu, poželela bi samo da ima osobu koja će je voleti i da ne razmišlja hoće li ići na letovanje.
Biljana Krstić, vokalni solista Bistrika, stidljivo je počela pevačku karijeru s Borom Čorbom u Suncokretima, potom sa Đoletom Balaševićem u Ranom mrazu, a sebe je konačno pronašla u etno muzici. Sa Bistrikom je dokazala da tradicionalno može da bude prepoznatljivo i traženo, ali ne i dosadno. Ona i dalje traga za duboko zakopanim i zaboravljenim biserima etno muzike, ali i za svojim mirom koji je narušen ne njenom voljom dok joj je bivši suprug boravio u Parovima, a priča o njihovom neuspelom braku ponovo je oživljena.
– Volela bih da sam u životu imala tu šansu da doteram svoj brak onako kako treba do kraja, da deca imaju podjednaku ljubav i od oca i od majke, ja sam taj starinski tip koji ume i da istrpi. Donekle. Nijedan razvod nije dobar, sve prestane, bude čudno, odjednom shvatite da ste na neki način sami – kaže Biljana, a s lica joj se ne skida osmeh žene koja ne gubi nadu.
Ali, krenimo od početka, iz Niša, gde je rođena, okrutno zvuči – sredinom prošlog veka.
– Znali smo da ćeš biti pevačica, govorili su mi roditelji, jer sam kao dete stalno pevala. Prvi javni nastup mi je bio u školi moje starije sestre, imala sam tri-četiri godine. Popeli su me na hoklicu da dohvatim mikrofon, recitovala sam pesmu „Majmun stari“. Aplauze sam dobijala još kao dete, bila sam zabavljač odmalena. Stavili bi me na sto i poručivali pesme. Odrasla sam u velikoj porodici sa tri starije sestre, mamom, tatom i bakom, u stanu od 40 kvadrata u staroj železničkoj koloniji. Svaka porodica u zgradi imala je po dvoje-troje dece, a zajedno smo funkcionisali kao velika porodica. Imali smo dvorište gde se pila kafa, grejala rakija i čuvala deca. Kako ko umesi pitu krompirušu ili sirnicu, donese nam u dvorište da jedemo, a pred platu, kad nije bilo para, iznosili su nam oval s hlebom namazanim masti, soli, alevom paprikom i belim lukom. Evo, i sada mi ide voda na usta kad se setim.
- Tata mi je bio otpravnik vozova, nosio je crvenu kapu i za mene je bio najvažniji čovek na železnici. Mama mi je pravila krpene lutke s kosom od vunice, a kada sam dobila pravu italijansku lutku koja otvara i zatvara oči, bili smo najvažniji u gradu. Bila sam izbezumljena od sreće kada je radio ušao u našu kuću, najviše sam volela da slušam i pevam španske i meksikanske pesme i čekala male ljude da izađu iz radija. Tada je bioskop bio jeftina zabava, išli smo često da gledamo meksičke filmove, „Majko, slušaj moju pesmu“, „Tata, vrati se iz Meksika“, a vraćali smo se zarozani od smeha. Junak jednog njihovog filma bio je Hoselito, dečak od desetak godina u koga sam bila zaljubljena i maštala sam da ću se udati za njega. Htela sam da budem Hoselito u ženskom izdanju i tražila da mi moji kupe konja i da ga čuvam u podrumu. Živelo se skromno, ali nije se ni u čemu oskudevalo. Leta sam provodila u selu moje majke, gde smo nizali duvan, imali smo baštu koju smo obrađivali. Iako sam imala svoju motičicu, mene su terali samo da pevam. Najviše sam volela da pevam na izmišljenom španskom jeziku, a na takmičenjima među školama odnosila sam najviše poena. Govorili su za mene „peva kao da je iz Meksika“, a ja sam izmišljene španske i portugalske reči vrtela ukrug.
Ništa bez klavira
Zahvaljujući starijim sestrama, Biljana se muzički usavršila u tri različita pravca.
– Najstarija sestra Mira volela je Sanremo, pa sam uz nju naučila da pevam pesme Rite Pavone, Điljole Činkveti, Klifa Ričarda. Vodila me je i kad izlazi da joj budem paravan, pa sam uz njeno društvo naučila da igram „ća-ća-ća“. Srednja sestra Ivanka uvukla me je u rok vode, jer je njen dečko Sreten, sada mi je zet, svirao gitaru. Kad je Sreten prvi put došao kod nas, tata je prvi put video „čupavca“, a ja sam uz njega upoznala muziku Bitlsa, Stonsa, Kridense. Išla sam i na folklor, a u nedostatku dečaka mene su oblačili kao muškarca i igrala sam keca. Moja sestra Vera slušala je domaće pevače, obožavala je „Dnevnik jedne ljubavi“, plakala je svaki put kad pusti tu ploču i niko nije smeo da je dirne. Tata je voleo bugarsku i makedonsku muziku, a mama je odlično pevala. Krijući sam išla na pripreme za upis u srednju muzičku školu jer su moji roditelji mislili da se muzika uči usput. „Šta će te tamo naučiti, ti već znaš da pevaš“, govorili su mi. Hteli su da učim nešto konkretno, pritiskali me.
- Samo nas nekoliko primljeno je u srednju bez niže muzičke škole. Tata, koji se više od mame protivio mom upisu, posle prvog roditeljskog sastanka rekao je da više neće da ide na njih jer je to neozbiljna škola u kojoj nema ni matematike, ni fizike, nego nešto što ne ume ni da izgovori, solfeđo i kontrapunkt. Onda sam im saopštila da moram da imam klavir. Iznajmili smo ga, a ceo komšiluk ga je nosio do trećeg sprata. Tata je rekao: „Ako budeš bila loš đak, ovaj klavir ćeš sama spustiti.“ Svako popodne sam sedela i vežbala dosadne etide. Komšiluk je bio strpljiv dok mu se nije smučilo. Pitali su da li umem nešto normalno da sviram. Posle sam im svirala i poneki šlager, a onda sam se opet vraćala na etide. Naravno, bila sam odličan đak.
Bora i Đole
Biljaninog oca nije napuštala ideja da posle neozbiljne Srednje muzičke škole upiše nešto normalno i konkretno, prava ili ekonomiju. Ona je, naravno, izabrala Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu.
– Tek kada sam položila prijemni i primljena kao redovni student, priznala sam to roditeljima. Tata je hteo da se prebacim na vanredne studije, da radim i skupljam novac za studiranje, trebalo je voditi računa o finansijama. Tako sam i uradila, prebacila se na vanredne studije i zaposlila se u Muzičkoj školi „Mokranjac“ u Negotinu. Predavala sam klavir i solfeđo, tu je bio moj susret s vlaškom muzikom, koja će me kasnije potpuno okupirati. Moji đaci bili su pet godina mlađi od mene, bila je to ekipa s kojom sam uveče izlazila na korzo i njima je bilo super sa mnom. Postojala je mogućnost da ostanem za sva vremena nastavnica u Negotinu jer sam se zaljubila u jednog finog i divnog Miću, studenta, koji nažalost više nije živ. Ali, vratila sam se u Beograd na studije i već u novembru 1975. počela da pevam u „Suncokretu“ kod Bore Đorđevića.
- Bilo mu je fascinantno što sam umela da ponovim melodijske diktate bez greške. Bora je bio savršen šef, nije tražio da pijemo pivo, ali su svi pili lozu, pa sam i ja počela. Bio je pravedan, nekoliko puta kažnjena sam novčano, ali opravdano. Zabavljao se s Ivanom, bio je mnogo lep i zgodan momak, mnoge devojke su bacale oko na njega. Kada je doneo pesmu „Lutka sa naslovne strane“, napravio je preokret ka roku i bend se razišao. Sneška Jandrlić imala je neka druga interesovanja, Gorica Popović posvetila se glumi. Spajanje s „Ranim mrazom“ kratko je trajalo, Bora je odlučio da napravi „Riblju čorbu“. Tek kad smo završili saradnju sa „Suncokretom“, Bora i ja smo saznali da smo rođaci iz Crvenog Brega. Dok nas je Bora terao svaki dan da radimo, Đole Balašević bio je potpuno drukčiji, opušteniji, sve je bilo „lako ćemo“ i sporije. I koncerte smo spremali za dan-dva. Nisam izgubila nijednu godinu na fakultetu, davala sam ispite u roku, nisam imala problema. Kad nešto stvarno volite i za to ste talentovani, onda nije teško. Kada je Đole pošao u vojsku, mislio je da treba sama da pevam, a ja sam se toga užasno plašila, osećala sam se glupo.
Ljubav i oko nje
– Miša je bio bucko u pantalonicama na tregere, bio je moja prva velika ljubav kada sam imala tri, a on pet godina. On me je čuvao i prvi put sam osetila da sam zaštićena, to je prava ljubav. U srednjoj školi bilo je dosta simpatija, nekih zabavljanja, ali moj tata nije baš bio raspoložen za te stvari, mada, dok sam ja stigla na red posle tri sestre, legao je na rudu, smekšao i ukinuo kazne. „Ajde nju da pustimo da izlazi“, govorila je majka, „možda smo pogrešili kod njih tri.“ Moje sestre su stradale, ja sam imala veću slobodu, ali do deset sati morala sam da se vratim kući. Prva velika ljubav desila mi se na fakultetu. Raskidali smo i mirili se, Đole Balašević posvetio nam je pesmu „Jedan Saša iz voza“. I danas smo u dobrim odnosima, on ima suprugu i ćerku. Te ljubavi imale su divan kraj. S budućim mužem Tihomirom Arsićem upoznala sam se 1980. godine u Krsmancu, tada sam još radila s Balaševićem. Bila je to ljubav na prvi pogled. Na prvi sastanak došao je s granom iza leđa i rekao: „Grančici grana.“ Upamtio je anegdotu u kojoj me je drugarica umesto Biljka, nazvala Grančica. Počeli smo da se zabavljamo, bilo je nekako logično da ćemo nastaviti život zajedno. Venčali smo se 1983. Bila je to velika svadba sa 350 zvanica. Tada sam počela da radim sa „Sedmoricom mladih“.
- „Mala si, sitna, znaš da pevaš, budi Štrumfeta“, ponudili su mi angažman. Bilo je to divno iskustvo, proputovali smo deo od Bara do Kotora pet puta. Prekinula sam kada sam rodila Milicu. Mislila sam da sam samo ja mama na ovom svetu, bila sam užasno dosadna, naporna, stalno se brinula, pitala šta jede, kad šeta, a kad neko puši, dizala sam uzbunu, nisam davala da je iko čuva. Prestala sam da radim na radiju, nisam htela nikud da idem. Ukapirala sam da preterujem, pa sam kad je imala 17 meseci, otišla na turneju u Rusiju, zbog čega sam doživela stres i pritisak mi je skočio. Tihomir je tada prvi put ostao s njom, dobio je ćerkinu ljubav jer od mene nije mogao da stigne na red. Po povratku iz Rusije krenula sam po starom, ali sam bila razumnija. Lenku sam rodila kada je Milica imala šest i po godina i ona se ponašala kao druga mama, nikom nije dozvoljavala da se meša, sve smo nas dve obavljale, ljudi su se verovatno krstili. Tika je bio dosta na putu.
Brakolom
Brak s glumcem nije bio predodređen na uspeh. Ljubav je ustuknula pred alkoholom, nasiljem, vezom s drugom ženom. Aveti prošlosti ponovo su isplivali na površinu dok je Tihomir bio u „Parovima“ sa svojom drugom ženom. I bez svoje volje, Biljana je prečesto bila u kontekstu prevarene žene koju je muž zlostavljao.
– Nerado o tome pričam. Znala sam da će se razvod desiti, prelomila sam u sebi, i kad se desio, bila sam vrlo čvrsta i na nogama. Tika je i dalje bio uključen u njihovo odrastanje, samo je postojala praznina i novi život. Sve probleme utapala sam radom i nije mi bilo teško. Čuvala sam decu, radila, noću kasno odlazila na spavanje, one su u svakom trenutku imale mene 24 sata, a kad god požele oca, viđale su ga. Viđaju ga i danas, imaju zdrav odnos. Šta je tu čudno, ljudi se razvode. Desi se ljubav, pa je ne bude, sve je to normalno. Milica ima 25 godina i podjednako je vezana za oba roditelja, Lenka ima 18, i ona je odrasla uz puno ljubavi, a obe možda čak i uz preteranu moju brigu. Imaju ljubav, e sad što otac nije tu, ne spava u kući gde su one, to je druga stvar. On ima svoju ženu, decu, ipak, viđaju se i čuju čak i mnogo više od nekih roditelja koji rade, pa zbog toga ne viđaju svoju decu. Ne bih više ponovila pred matičarem „dok nas smrt ne rastavi“, videla sam da to umem. Mada, nikada ne treba reći „ne“. Nikakvu potrebu sada nemam za tim, preokupirana sam svime što mi se dešava, karijera mi ide, devojke su velike. Ne očekujem da će mi se ljubav desiti, ali je priželjkujem.
Život je kao ljuljaška, vine visoko, pa strmoglavi nisko, i svaki put iznenadi, nekad lepo, nekad ne.
– Mi smo srećni gosti na ovoj planeti i treba da se trudimo da nađemo svetlo na kraju tunela. Bilo je mnogih trenutaka u mom životu kada sam bila u nedoumici, spas je bio u mojim pozitivnim mislima. Nisam imala velikih lomova u životu, ako se ne računa brak, ali ljudima se dešavaju i gore stvari. Srećna sam što sam sve rešavala brzo. Kada bih upecala zlatnu ribicu, poželela bih da imam dovoljno ljubavi, da ne moram da mislim da li ću ići na letovanje i da imam pored sebe osobu koja će me voleti. Jedino čega se bojim jeste bolest. „Bistrik“ prvog juna puni deset godina, to je moja druga porodica. Desilo mi se tokom te decenije da sam te ljude prihvatila kao najrođenije, srećna sam zbog količine ljubavi koja spaja nas jedanaestoro i to se oseća.
Biljana Krstić
Izvor i foto: WP, pulsonline.rs, tekstovi-pesama.com
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija
