Izvor: B92, 06.Apr.2014, 12:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bačvar Vidoje čuje srce hrasta

Nekada je u Leposaviću bilo sedam pintera, majstora za bačve, a sada je Vidoje Aksentijević jedini na severu Kosova, možda i na celom Kosmetu.

Prvu bačvu, mali čabrić, napravio je u osmom razredu, a zanat je učio prvo od dede Tihomira, potom od oca Aksentija a sada je Vidoje Aksentijević jedini bačvar na celom severu Kosova. Nekada je samo u samom Leposaviću bilo sedam pintera, koji su pravili kace za džibru, burad za rakiju i vino, bačvice i čabriće za kajmak i sir, >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << a sada je ovaj zanat kome preti da izumre ostao samo u rukama Dida, kako Vidoja zovu, piše Politika.

Tradiciju nastavlja, učio je zanat prvo iz radoznalosti a sada kad god ima slobodnog vremena radi jer mu je to dodatni prihod, ali i radi zato što voli. Dug je put od hrastovog drveta ili dudovog, bagremovog ili kleke do bureta od 5 lita do 600 ili od jedne tone, koliko traže ljudi iz svih krajeva, ne samo sa severa Kosova ili tamo iz enklava. Dolaze i ljudi iz Crne Gore, Srbije, a priličan broj stranaca koji su ovde boravili u mirovnim misijama Kfora i Unmika dolazio je kupovao i kao suvenir nosio svojima u zemlju odakle je došao.

Didu je 45. godina, živi u Leposaviću, u naselju zvanom Tvrđan, a hrastovo drvo koje se suši tri godine uzima iz svog zabrana iz sela Rodelj na nadmorskoj visini od nekih 700 metara, gde raste najbolji hrast. Vremenom je naučio Vidosav da čuje otkucaje srca hrasta koji seče, jer se samo srce uzima za duge kako bi ručno, uz malu pomoć mašine, napravio unikatno bure.

– Nekada je bilo u samom Leposaviću sedam pintera, doskora je dolazio jedan čovek iz Vlasotinca, popravljao dotrajale kace, pravio nove, ali ni njega poodavno nema pa sam tako ostao sam. U vreme kada su moj deda i otac bili majstori bila je prava pomama za drvenim buradima, ali vremenom, kako se krenulo u kupovinu plastičnih buradi, posao opada, ali ja uvek imam posla, samo nemam vremena – kaže Vidoje dok sedimo ispred kuće u kojoj mu je i radionica i gde, kad god ugrabi malo vremena, radi na strugu, kreše, delje drvo kako bi ga doveo do finalnog proizvoda.

Kaže da ne želi da prekine tradiciju dugu skoro jedan vek. Nije siguran ko će ga naslediti, mada mu pomaže ćerka Marija kojoj je 17 godina i Jovana koja je u petom razredu, a odlični su đaci. Ipak, nađu vremena da mu doture drvo da ga oblikuju. Kaže da mu nije lako kad treba da iseče hrast ili dub, kako ovde zovu ovo sveto drvo, kada uđe u zabran u oktobru, novembru ili decembru, kada se hrastovo drvo koje tada miruju iseče.

– Teško je iseći drvo koje godinama raste. Odem u šumu, razmišljam da li je vrednije drvo ili je vrednije bure, ili neki čabrić koji ću napraviti, ali tradicija koju je započeo moj deda okrene u korist toga da je vrednije ono što će ostati. A ostaju burad koja traju i do 100 godina. Nedavno mi je dolazio čovek, traži da mu popravim kacu od 600 litara u kojoj drži džibru a koju je kupio još neko njegov pre 80 godina – priča Vidoje Aksentijević, inače radnik opštine u Leposaviću koji, gledajući u ženu Slađanu, domaćicu, kaže da i njoj mnogo duguje.

Pripomaže mu, ali naglašava da nije zadovoljna jer evo već godinama ga tera da joj napravi drvene saksije za koje Vidoje nikako da nađe vreme. I, stvarno, u dvorištu punom cveća plastične saksije.

Izlagao je Vidoje svoje proizvode na poljoprivrednoj izložbi u Lešku, varošici na 10. kilometru od Leposavića. Nema vremena da ide po sajmovima i vašarima gde bi izložio ali i prodavao svoju robu. Imao je ponude, od jednog Amerikanca čak da ode da živi u Džordžiji i obećanja da će mu tamo otvoriti radnju od koje će „jako dobro” on, supruga i deca lepo živeti. Nije hteo, ostaje kaže ovde, gde vekovima žive njegovi, gde je njegovo pradedovsko ognjište. Nije mu bitan dinar, mada za bure od 100 litara dobije 160 evra, za ono od 150 nešto više, za 200 – 220 evra. Kaže da živi dobro iako mu je žena domaćica, ali zarad ljubavi koju gaji prema zanatu koji izumire najbitnije je to što je u izradi bačvi, burića, buradi i kaca video svoj put a ne samo hobi. Video je da se na ovaj način može odužiti dedi, ocu, onima koji su ovde vekovima sadili hrastove šume, bagremove, dud, gajili kleku koja sama niče, a u čijim buradima rakija može da stoji i desetine godina, pa poprimi boju i miris drveta u kojem stoji. Kaže da je to nekad miris vanile i badema.

Ipak, i Vidoje je pobornik nekog novog života, a potvrda je to što u svom podrumu, gore u Rodelju, pored starih popravljenih bačvi i kaca za džibru, ima i nekoliko buradi – plastičnih!
Pogledaj vesti o: Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija

Nastavak na B92...