Izvor: KMnovine.com, 30.Avg.2016, 18:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
''Žrtveni'' jarac
''Žrtveni'' jarac Brojni zločini počinjeni nad Srbima ostaće verovatno zauvek nerasvetljeni. Za ubistva Srba u srpskim zemljama pod okupacijom niko neće odgovarati, niti se iko sem porodica žrtava, koje su uglavnom nemoćne, interesuje da se pronađu i kazne krivci.
Ilustracija. KM Novine 2016.
Te žrtve se pomenu u medijima kada je to nekom od političara potrebno, na njima >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << se prikupljaju predizborni poeni, gradi imidž nacionalnog politikanta ili se njima služe kao diplomatskim kolačima kada treba izdejstvovati, uglavnom, neku ličnu korist.
Stvarne brige za njih nema, svi oni su samo brojka, ponekad čak ni ime, već samo broj, a ponekad ni to…
Jednom sedmično iz budžaka se izvuče neka priča o našem junaku, ili junakinji kojih je takođe bilo, a koji su herojski išli da brane zemlju sa spoznajom da se možda neće ni vratiti, ali sa uverenjem da je naša zemlja toliko vredna da za nju vredi i umreti.
Te priče pričaju preživeli saborci, oni koji su imali malo više sreće… Možda i ostavljeni da svedoče o svojim ratnim drugovima, njihovoj hrabrosti i nemilosrdnom neprijatelju. Doduše, ima i onih koji i sami vole da se pohvale o ratnim danima i sopstvenoj hrabrosti. A što da ne? I treba. Treba i o sopstvenim podvizima da svedoče, sve dok ta svedočenja ne pređu u lovačke priče našeg premijera.
Pre dva dana grupa Srba prisilno iseljenih sa Kosova i Metohije, od strane premijerovih prijatelja i kolega, a možda i familije, očajnički je pokušavala da dođe do svog sela i poseti srušenu crkvu posvećenu presvetoj Bogorodici, gde je planirana Sveta liturgija na sam njen praznik Velike Gospojine. Na putu su ih presreli Šiptari iz Mušutišta koji su napali autobus i sprečili Srbe da prođu. Oko 150 Srba našlo se između Tačijeve okupatorske policije, istih onih koji su do samo pre nekoliko godina nosili uniforme OVK i klali i proterivali Srbe, a čija je sada uloga da ih čuvaju od druge grupe Šiptara koji otvoreno prete ubistvima i nastavkom etničkog čišćenja.
Dakle, bez srbske policije, armije privatnog obezbeđenja, zaglavljeni između dva zla. A ne zna se koje je gore. Jer kad prođe smena tim Tačijevim policijacima preći će na stranu svojih sunarodnika, a možda će baš onaj najglasiniji, koji je iz sveg glasa dozivao UČK, obući uniformu „policije“ i stati da „brani“ Srbe od razjarene gomile. Svako ko je bar dva puta posetio Kosmet zna kakav je to osećaj, da ne govorim o Srbima koji žive u južnoj srbskoj pokrajini, posebno onim u enklavama, i kojima je taj osećaj jedini poznat.
Ali to je uobičajena stvar, valjda normalna, budući da je u sred te gungule jedina sramota koja je pogodila našu Vladu to što je Ćamil Duraković izjavio da je Vučić u Srebrenici napao sam sebe. Baš onaj Duraković koji će uskoro zajedno sa Vučkom biti jedan od glavnih govornika na završnoj planearnoj sednici okupljanja fondacije Klinton.
Ako je potrebno podsećanje na taj čudni događaj kako bi se upotpunila komparacija napada na premijera i svakodnevne napade koje trpe Srbi širom Kosova i Metohije, ali i Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore i naravno centralne Srbije. Naime, prošle godine odajući počast „žrtvama“ Srebrenice, od kojih mnogi posećuju svoje grobove, izvršen je „napad“ na premijera – kamenjem. Taj „napad“ označen je kao pokušaj atentata i evo već čitavu godinu je tema rasprave i još uvek u žiži.
Bosna i Hercegovina smatra se rasadnikom terorizma, oružje koje je ostalo još iz prošlog rata i dan danas se upotrebljava na raznim frontovima, a posebno je popularno u terorističkim napadima po Evropi. I sad će baš neko, pored toliko oružja, svih mogućih vrsta i dezena, i pored toliko terorista, terorističkih kampova, da na premijera Srbije izvrši atentat kamenjem.
Slučaj je bizaran sam po sebi. No, da nije bilo Durakovića i Gljivice Dačića koji je poslužio da digne dževu i sve to označi kao sramotu nad sramotama, dajući čitavoj javnosti do znanja da je daleko veća sramota Durakovićeva izjava nego ugroženost 150 Srba kojima je život visio o koncu, ne bismo znali kakva su bila osećanja našeg premijera za vreme „pokušaja atentata na njega“ i šta mu je prolazilo kroz glavu.
Emotivno uzrujan, pred kamerama, sa zasluženim Oskarom za glumu, nekoliko puta ponovivši da mu je na pameti bilo samo da ne osramoti Srbiju, on je doslovno izjavio:
„Mislio sam da je kraj, ali mi je kroz glavu prolazilo, ne smeš da spustiš glavu, ne smeš da osramotiš Srbiju“.
Eto, dok ceo region bruji o „neimanju pravde“ zbog prekida istrage, a zaboravlja sve one žrtve pomenute na početku čije dželate niko i ne traži, a koje itekako zaslužuju pravdu, mi saznasmo kakvog „žrtvenog“ jarca od premijera imamo.
Koliku žrtvu je spreman da da za Srbiju. Verovatno je i putovanje sa Durakovićem u Ameriku na skup fondacije Klinton, koja je sinonim za ubice Srba i NATO bombardovanje Srbije, a čije će učešće platiti našim novcem, samo još jedna žrtva koju će podneti za nas…
Vesna Veizović
Izvor: Vaseljenska :: © 2014 - 2016 :: Hvala na interesovanju
