Izvor: juGmedia, 04.Feb.2018, 18:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ulica tuge, ulica nade
Tekstilna ulica, kao ni jedna druga u Leskovcu, podnela je sav teret rušenja stare Jugoslavije i njenog jedinstvenog tržišta, ekonomske sankcije i gubljenje ruskog tržišta, inflaciju, ratove, privataizacione pljačke...
Nekada je njenom kaldrmom odjekivalo na hilajde nanula i cokula, pa na desetine hiljada štikli čiji se zvuk mešao sa smehom i zveketom novca dok su se, kockom, Stojadini i Fiće utrkivale do prve kafane. A onda je pao mrak. Trava je prekrila radosne staze, >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << kocka je skoro nestala, sijalice se ugasile. Zavladaja je tuga, otišlo se u zaborav.
„Kada smo ovde stigli 2006. godine bilo je jezivo. Uličnog osvetljenja nigde, trotoari urasli u korov, kocka sa kolovoza nestala, fabrike su zjapile očerupane kao aveti. Samo je, čini nam se, bio tu Zlatan trag. Prosto, niko nije smeo pešice da prođe ovuda kada padne mrak“, pričaju vlasnici restorana „Kolibe“ Saša Cvetković i Predrag Lazarević, koji su ušli u avanturu kupišvi propali restoran, zatvoren nekoliko godina ranije.
Poslednjih godina je počelo buđenje, stvorila se nada, oprezna
Svežim asfaltom hodaju trenutno neki drugi ljudi, ali beščujno, oprezno, zamišljeno. Lete na putu bez gužve neki novi automobili, ali smeh ljudi i žena po obnovljenim i uređenim trotoarima nije onako bezbrižan i novac ne zvecka više u džepovima.
ZLATNO DOBA
Da, reč je o Tekstilnoj ulici u Leskovcu u severnoj industrijskoj zoni, preko koje se skoro vek i po prelivaju sve ekonomsko-političke ere, svedoku početaka tekstilne industrije u Leskovcu i Srbiji (1882.), svedoku robskog rada, štrajkova, takozvanog zlatnog doba Leskovca, ali i postkomunističkih otimačina i reindustrijalizacije, koja je sredinom sedamdesetih pa sve do početka devedesetih godina prošloga veka, dok nam Svet nije uveo sankcije, davala odlične rezultate, taman tolike da su se od zarađenih plata podizale kuće na kredit sa kamatom od 2 posto, išlo na letovanje i živelo ušukano, u uverenjeu, sada već znamo – lažnom, da je radno mesto zagarantovano do penzije.
RASPAD
„Nemate pojma koliko smo patili kada se sve raspalo, kada su prestale kolone radnika da izlaze iz fabrika. Kao da se u Tekstilnoj ulici zatro život, a još nam je teže bilo kada su nam iselili komšije preko puta iz jedno 7 do 8 kuća i srušili ih“, priča žena koja je penziju zaradila upravo tu u Tekstilnoj ulici, u fabrici na samo 100 metara od porodične kuće.
Leteks
Svedoci života u Tekstilnoj ulici iz onih ranijih doba davno nisu sa nama. Ostale su blede fotografije i po koji još bleđi filmski snimak, ali je izvesno da je Tekstilna ulica, kao ni jedna druga u Leskovcu, podnela sav teret rušenja stare Jugoslavije i njenog jedinstvenog tržišta, ekonomske sankcije i gubljenje ruskog tržišta, inflaciju, ratove, privataizacione pljačke…
„Kroz ovu ulicu je krajem osamdesetih godina, kada su tekstilna i prehrambena industrija bile na vrhuncu svoje moći, sa zavidnim izvoznim saldom, prolazilo dnevno oko 15.000 ljudi. Radilo se u tri smene u svim fabrikama, a autobusi su saobraćali na pola sata“, priseća se Milka Stojanović iz naselja Zele Veljković, ime dobijeno po tekstilnoj fabrici u toj zoni, koja je sa svojim suprugom dobila dvosobni stan od svog preduzeća.
NEKADA
Na početku Tekstilne ulice, s desne strane, je bio vunarski kombinat „Leteks“ sa 2,500 radnika, preko puta fabrika za pletenje čarapa “Zele Veljković“ sa 1.500 zaposlenih, koja se kasnije podelila još na „Sintetiku“ i „Zevelon“, fabrike koje su izrađivale sintetičko predivo. Opet s desne strane konfekcija „Inkol“ sa preko 1000 ljudi, pa ogromna zgrada Toplana koja je toplotnom energijom snabdevala sve tekstilne fabrike. Do nje „Leskoteks“, predstavništvo tekstilnih fabrika sa 50 vrhunskih stručnjaka, preko puta „Cvećar“, preduzeće sa oko 200 radnika koje je cvećem i drugim sadnicama snadevalo Leskovac i okolinu. Malo dalje „Mlekara“ sa oko 150 zaposlenih, pa potom ogroman kompleks sa proizvodnju prehrambenih i konditorskih proizvoda sa više fabričkih celina i sa nekoliko hiljada zaposlenih. Kompleks u kome su se zarađivale odlične plate.
SVEDOCI
Od svega toga danas je, kao svedok i rezultat jednog ludog nepromišjenog vremena sa četiri rata i jednim bombardovanjem, ostao da podseća kompleks nekadašnjeg giganta „Leteks“, gde u dvorištu još stoji napis da se, eto, baš tu, pravi „najubav štof na svet“, iako tamo već 20 godina nema ni prediva ni štofa, već samo zjapećih i urušenih nekadašnjih proizvodnih pogona i jedan očuvani deo u kome je već poduže kao zakupac turska kompanija „Džinsi“. Tu je i deo Zele Veljkovića, onaj u kome su se plele čarape i čiji su radnici imali plate kao naučnici, kao i zgrada nekadašnje Toplane iz koje ju davno nestala sva oprema, pa je sada jedino pohode ptice i zmije.
NOVO
Sve se ostalo promenilo
Samo nema nigde ni jedne burekdžijnice, ono što je imala ona stara industrijska zona, kada su radnici na odmoru od pola sata mogli slobodno da pređu preko fabričkog praga i kupe vreo i ukusan burek
Tamo gde je bio „Inkol“, i par privatnih kuća, sada je nemačka kompanija Falke koja se približava broju od oko 1000 zaposlenih, Sintetika je renovirana i ustupljena tekstilnoj kompaniji „Džinsi Srbija“, pa će i otuda uskoro izlaziti preko 1000 Leskovčana. U nastavku, u Zevelonu, grčka kompanija već godinama pravi patosnice za poznate automobilske proizvođače sa oko 300 radnika, Leskoteks je sada prevoznička firma, Mlekara se modernizuje i stalno je u potrazi za novim, stručnim kadrom, hladnjača Jugprom je jedna od najjačih u Srbiji, Zlatan trag je sa svojim hipermarketom i proizvodnjom kafe i konditorskih proizvoda tu, pekara je dobila novog kupca, ali proizvodnja hleba još nije pokrenuta.
U sredini je etno restoran „Koliba“, a duž ulice je i salon nameštaja.
Renovirana Sintetika čeka radnike Džinsi Srbija
NEIZVESNOST
„U odnosu na ono što je bilo, sada je ovde raj“, vele konobari iz Kolibe, a naša sagovornica s početka priče, kojoj deca rade u dvema fabrikama u Tekstilnoj ulici, kaže da ulica jeste oživela, da se „narod vraća“, ali da ništa nije isto kao pre.
„Nada je krhka jer većinu fabrika drže stranci kojima se može prohteti da odu. Plate su toliko male da nisu dovoljne ni za dvonedeljnu prehranu četvoročlane porodice. Radnici se ne smeju više kada prolaze pored naše kuće jer zasigurno znam da su u stalnom stresu što od trčanja za normom, što od straha da ne izgube posao“, priča šesdesetpetogodišnja žena iz ulice tuge i nade, iz Tekstilne ulice u Leskovcu.
