Izvor: JUGpress.com, 09.Feb.2024, 19:38
Problem „vojne neutralnosti“ Srbije
Piše: Aleksandar Stojanović
Jedan od većih problema srpskog javnog diskursa, jeste i to što se važne pojave i procesi, iz razloga dnevno-političke profitabilnosti (ili neznanja), nazivaju pogrešnim imenima.
Savršen primer za tako nešto jeste, decenijama već, ponavljana teza o “vojnoj neutralnosti” Srbije, nasleđu vanblokovske vojne politike nekadašnje SFRJ.
Ipak, iako je jasno na šta se misli kada se ovo kaže >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << (nepripadnost interesnom krugu Zapada, a ni Istoka), treba skrenuti pažnju da Srbija u ovom trenutku, ni teorijski, a ni praktično, nije vojno neutralna država.
Međunarodno javno pravo
Institut vojne neutralnosti je kategorija međunarodnog javnog prava i ona podrazumeva čitav niz prava i obaveza propisanih međunarodnim konvencijama, kojima podleže država kojoj se garantuje neutralnost, a koja se tiču zabrane članstva u vojnim savezima, pružanja vojne pomoći stranama u sukobu, upotrebe teritorije za vojna dejstva, transport i tome slično.
Ono što je ključno u stanju vojne neutralnosti države, jeste garancija drugih zemalja, pre svega, velikih sila, koje neku državu priznaju kao vojno neutralnu, te sklapaju međunarodni ugovor tim povodom. Dobar primer je Austrija, ili, recimo, Švajcarska, koja je status vojno neutralne dobila nakon Bečkog kongresa 1815. godine.
Velike sile, sporazumom utvrđuju svoje obaveze prema vojno neutralnoj zemlji, čime predstavljaju pravno-politički garant sprovođenja ovog instituta.
Dakle, vojno neutralna, u terminima međunarodnog prava, zemlja ne može postati prostim unilateralnim izjašnjavanjem da je to slučaj. Potrebno je zadovoljenje i drugih uslova, odnosno, pristanka drugih interesnih strana.
Vojna nesvrstanost
Na osnovu rečenog, jasno je da Srbija nikako ne može biti vojno neutralna država, jer njenu vojnu neutralnost nisu priznale druge države, vojni savezi, a pre svega, velike sile (SAD, Kina, Rusija…).
Zbog toga, Srbija može jedino unilateralno doneti odluku da bude vojno nesvrstana, što nije pandan (iako se laicima tako čini), vojnoj neutralnosti.
Čak i tako, treba reći da je naša zemlja u prethodnih dvadesetak godina prolazila kroz različite faze – od približavanja NATO standardima (učestvovanja u Partnerstvu za mir, individualnim paketima saradnje, vojnim vežbama sa NATO snagama, reformom sistema odbrane sredinom 2000-tih i profesionalizacijom vojske), do nabavljanja sistema naoružanja iz Rusije i Kine, čime se stvarao određeni balans, pre svega, u političkom pogledu. Dakle, pre se može govoriti o balansiranoj odbrambenoj politici, nego o nesvrstanoj.
Potpisivanje sporazuma
U svetlu najava državnog rukovodstva da Srbija čuva i razvija svoj koncept totalne odbrane, a uzimajući u obzir regionalno bezbednosno okruženje (i nedvosmislenu činjenicu da je Srbija, skoro sa svih strana, okružena NATO-om), kreiranju i implementiranju politika iz ove oblasti, treba se posvetiti dužna pažnja i oko toga treba da postoji društveno saglasje određenog stepena.
U nedostatku jakih ne-NATO partnera, koji to postaju samo uz potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma, Srbija može naići na potencijalno ozbiljne probleme u samostalnom suprotstavljanju Alijansi oslanjanjem samo na sopstvene snage.
U slučaju da u nekom trenutku u budućnosti, situacija eskalira, naša zemlja može biti ostavljena na cedilu ukoliko Kina I Rusija ne budu bile voljne da troše ogromne materijalne i ljudske resurse da bi branile ovo područje.
Tada bi, ne prvi put u istoriji, bili u ozbiljnom problemu.
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
