Izvor: KMnovine.com, 15.Dec.2015, 02:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povodom serije čizmaši - mračan pogled na srpsku istoriju
Ovakve TV serije treba snimati i prikazivati, ali možda deset od sto u kojima glavni junaci nisu ludaci i razni čudaci, kao što je to običaj u demokratskim državama.
Radio-televizija Srbije upravo emituje još jednu igranu seriju koja izaziva pomešana osećanja – Čizmaši, prema istoimenom romanu akademika Dragoslava Mihailovića.
Naš narod voli ekranizacije istorijskih tema, a zapravo voli istoriju, jer je televizija učiteljica života. >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << Naravno, kaže se da je istorija učiteljica života, ali u praksi to je istorija koja se emituje na televiziji. Tako da ono što „škripi“ kod Čizmaša zapravo je kontekst, i to izrazito negativan kontekst. Isto važi i za roman.
Dragoslav Mihailović je jedan od naših najvećih savremenih pisaca. Od romana Kad su cvetale tikve, pa dalje redom, objavio je hiljade stranica vrhunske literature. U njegovim radovima, dakle, nema greške, već je postojala ogromna greška u sistemu. Preciznije rečeno, ceo taj sistem, socijalistički, bio je neka vrsta velike greške, tj. društvene devijacije. Sloboda govora i izražavanja svirepo se kažnjavala, pa se ogromna većina umetnika bavila apologijom diktatora i njegove partije. U svemu što se moglo javno čuti, videti ili pročitati dominirale su priče o komunistima kao nadljudima i socijalističkom društvu kao rajskom mestu.
Na primer, čak i sada, u intervjuu povodom nedavno objavljenih memoara Mirjana Marković Milošević kaže da je socijalistička Jugoslavija imala jaču privredu od Japana! Većini će to danas samo izazvati osmeh, ali onda se tako predavalo i na fakultetima, tj. ta apsurdna tvrdnja bila je pretočena i u nauku.
Otpor je, počev od 60-tih, pružio samo mali broj izabranih, među kojima je bio i Dragoslav Mihailović. Reagujući na zvanične bajke, ti malobrojni umetnici su život u socijalizmu počeli da opisuju izrazito mračno, čak i morbidno, kroz likove junaka sa društvene margine. Pri tome, oni nisu osporavali socijalizam i verovatno su svi bili i ostali levičari, jer su pripadali generaciji stasaloj neposredno posle Drugog svetskog rata, u doba najjače indoktrinacije, lišeni mogućnosti za formiranje drugačijeg pogleda na svet. Ipak, njihova dela faktički jesu bila antisocijalistička, što je, uostalom, i režim prepoznao, reagujući na uobičajeni način.
KAD MONASI PRIČAJU O SEKSUMeđutim, u jednom momentu taj mračni pogled na svet se sa oslikavanja realsocijalizma preneo na celu srpsku istoriju. Drastičan je primer filma Dorotej iz 1981. godine, snimljenog prema istoimenom romanu Dobrila Nenadića (on je, uz Borislava Mihajlovića Mihiza, upisan i kao scenarista). Reč je o još jednom sjajnom piscu, iz čijeg opusa izdvajam roman Despot i žrtva, u kome je dao sjajan opis života u Srbiji početkom 15. veka, u vreme izgradnje Smedereva.
Ali, u filmu Dorotej u jednom manastiru u Srbiji s početka 14. veka kaluđeri najviše pričaju – o seksu! Iguman, lokalni vlastelin i čitavo njihovo okruženje prikazani su kao izrazito podmukli i pokvareni ljudi, bez ikakvih moralnih uzusa. Kao da su u pitanju, daleko bilo, komunisti, sa sve njihovom Oznom i Udbom. Ali nisu. Komunisti su prikazivani u drugačijim filmovima i TV serijama: ni govora o ma kakvom grehu, kao da su u pitanju, daleko bilo, monasi.
Zanimljivo je da je te iste 1981. godine snimljen još jedan film sa radnjom smeštenom u Srednji vek – Banović Strahinja – koji je takođe mračan. Sem ta dva, koliko se sećam, snimljen je još samo jedan film o ovoj epohi srpske istorije – Boj na Kosovu – 1989. godine. On je takođe mračan, doduše ne kao prethodna dva, ali je zato scenario napisan prema jezuitskoj propagandi iz 16. i 17. veka (izdaja Vuka Brankovića, izmišljeni Miloš (K)obilić mučki ubija sultana Murata, katastrofalan srpski poraz itd.). Nema filmova o takvim ličnostima kao što je bio despot Stefan, niti o Nemanji, caru Dušanu, kralju Milutinu, dinastiji Brankovića itd. U pripremi je film Otac o Svetom Savi, ali na sajtu posvećenom projektu već dugo nema novosti. Sve je još u početnoj fazi, jer je očigledno da država, kada je ovakvo delo u pitanju, ne želi da pomogne.
Za mračne Čizmaše, međutim, nije bilo tih nevolja. Glavni junak romana i TV serije Žika zvani Kurjak priča svoju priču iz ludnice. U vreme Kraljevine Jugoslavije on je neko vreme bio rudar, da bi potom postao podoficir kraljevske vojske. Do sada prikazanih šest epizoda najviše opisuju upravo predratni vojnički život.
I, kako je prikazana državna vojska, deceniju pre nego što je dvoglave bele orlove zamenila petokrakim crvenim zvezdama?
Podoficiri i oficiri, prema ovoj TV seriji, najviše vremena su provodili u pijanstvu, u javnim kućama, u varanju seljaka i njihovih kćeri, a sve to uz spletke i podmetanja na najvišem nivou. Tako, general iz Glavnog đeneralštaba progoni komandanta puka u Ćupriji iako su obojica bila Solunci. Na uvodnoj špici se inače pojavljuje više fotografija Solunaca, što, kad su stvari već ovako postavljene, nije baš najsrećnije rešenje.
DESET OD STOSaglasno naslovu, kamera često sklizne ka vojničkim čizmama, koje se ne skidaju mada je vojska u slobodno vreme nosila cipele. Pogrdan naslov Mihailović je svakako odabrao poveden modom mračnjaštva u literaturi – u ono vreme, dakle, kada je to mračnjaštvo preneto iz aktuelnog života dalje u istoriju. Međutim, u narodu nikada nije masovno korišćen termin „čizmaši“ niti kakva druga pogrdna reč za vojsku. Ali se sa ovim prefiksom odomaćio termin „oznaši“. Razumljivo je što 80-tih nije bilo moguće objaviti roman sa takvim ili sličnim, naslovom, ali njega nema ni danas. Preciznije rečeno, najveći zločin u istoriji ovog podneblja – jer komunisti su na teritoriji današnje Srbije ubili, mučili i utamničili više ljudi nego nacisti tokom okupacije – ni sedam decenija kasnije ne izaziva gotovo nikakvo zanimanje umetnika. Toliko o samocenzuri i svim drugim oblicima cenzure.
Čizmaši su snimani i na nekim autentičnim lokacijama, poput kasarne i železničke stanice u Ćupriji. Međutim, i kasarna i stanica prikazane su kakve su danas – oronule, mada su tada blistale – što pojačava negativan utisak o Kraljevini i njenoj vojsci.
Može se imati razumevanja za izostanak masovnih scena, zbog čega je puk prikazan kao četa, ali je teško poverovati da nije bilo moguće naći novac za krečenje fasada na železničkoj stanici i na makar jednoj zgradi u inače velikoj kasarni u Ćupriji (bejah u njoj nekada, baš u čizmama).
Serija nije „u vinklu“ po još nekim detaljima, kao što su na primer činovi (komandant puka nije mogao biti major, već pukovnik), ili godine glumaca (gotovo svi su stariji za po deceniju od likova koje tumače, a jedan od glavnih likova, major koga igra Aleksandar Berček, čak za dve decenije).
Međutim, to su sve sitnice u odnosu na pomenuti kontekst. Izgleda da se tokom svih ovih sedam decenija kontroli izmakao samo film Marš na Drinu iz 1964. godine. Samo u tom filmu su oficiri sa kokardama, kao glavni junaci, prikazani afirmativno. U svim drugim filmovima i TV serijama sa vojničkim kostimima, a snimljeno ih je preko 600, pozitivni glavni junaci su oficiri sa zvezdama petokrakama. Oni se neprekidno, gotovo svakodnevno, repriziraju na nekoj od TV stanica. Evo, dok pišem ovaj članak, komunisti ponovo pobeđuju četnike (Nemce i sve ostale) u filmu Bitka na Neretvi. Nedavno, 2011. godine, snimljen je čak i film u kome je pozitivan junak jedan Hitlerov oficir (Kako su me ukrali Nemci u režiji Miloša Radivojevića). Ni ta prilika nije propuštena da se nahvale komunisti i naruže četnici. Jer taj Hitlerov oficir spašava jednu komunistkinju upravo od četnika, koji su hteli da je ubiju zato što je imala knjige (“Šta će ti knjige“?). Radnja filma smeštena je u drugu polovinu rata, negde u predele između Gornjeg Milanovca i Ravne Gore, što znači da su prikazani četnici nesumnjivo bili Dražini. Oni su sa Nemcima u prijateljskim odnosima, dok su u stvarnosti Nemci tu preduzimali više operacija protiv Dražinih četnika, ubijajući i pljačkajući civile, a u saradnji sa Nemcima bili su upravo komunisti iz Gornjeg Milanovca.
Gledaocima je svakako više u sećanju TV serija Ravna Gora Radoša Bajića, u kojoj srpski oficiri, podoficiri i vojnici, u Aprilskom ratu 1941, dakle i pre nego što će postati četnici, a naravno i kasnije, piju, prežderavaju se, pljačkaju, kolju, siluju…, dok se komunisti sastaju po bibliotekama, obrazovani su i fini, vole ih devojke i sl.
Sve u svemu, Čizmaši su odličan roman, a TV serija je nešto iznad domaćeg proseka. Takve TV serije treba snimati i prikazivati, ali možda deset od sto u kojima glavni junaci nisu ludaci i razni čudaci, kao što je to običaj u demokratskim državama.
PIŠE: Miloslav SAMARDžIĆObjavljeno u „Slobodi“, glasilu Srpske narodne odbrane u Americi, Čikago, 25. novembra 2015.
Izvor: Pogledi :: © 2014 - 2015 :: Molimo za navođenje izvora
