Izvor: JUGpress.com, 09.Apr.2023, 11:53
Ljudi ćute kad imaju problem jer ne znaju kome da se obrate
LESKOVAC
Rekla bih da je razgovor početak svega, mnogo puta se ćuti zato što ljudi ne znaju kome bi se obratili, rekla je za psihološkinja, profesorka dr Bojana Cvejić na pitanje koliko je važno da se o problemima koje ljudi imaju, a skrivaju, pritom su to uglavnom psihološki problemi, razgovara na tribinama.
“Mislim da su i ovi naši opšti razgovori infomativi na tome da je važno kome čovek sve može da se obrati za svoju pomoć. Kada počnemo da pričamo o tome >> Pročitaj celu vest na sajtu JUGpress.com << shvatimo da to više nije tajna, a sve ono što tajna više nije ni sramota., jer ti nađemo i neke druge koji imaju slične probleme”, dodala je profesorka.
” Nekada, kada sam ja imala svoje probleme mislila sam da sam jedna i jedina i da ih niko više nema. Kada počnemo da pričamo o njima shvatimo da možda neko ima drugu ideju, kome da se obratimo, kako da rešimo problem, tako da je razgovor početak rešenja problema”, sugeriše ona.
Na pitanje koliko mogu pomoći razgovori kao što je tribina „Na kafi sa psihologom“ koja je u petak održana u Leskovcu, Cvejić objašnjava da ” zanimanje psihologa u startu opredeljeno prema ljudima”.
” Kao pshilozi mi smo dužni da damo sve od sebe da ljudima bude bolje. Kad smo upisivali psihologiju nekako smo se prećutno ili javno obavezali na to. Mislim da ovakav razgovior može da pomogne zato što različiti problemi osvešćuju i ljudi uviđaju da neki drugi nose probleme koje i oni imaju. Mi smo danas imali jednu interaktivnu priču koja se meni jako dopala, da će sve više prilaziti, pa neka to bude i individualno, da bi se njihovi problemi rešili. Mislim da ova ideja o „Kafi sa psihologom“ može da bude nešto što će jako probuditi javnost”, rekla je ona.
IDEJA O “KAFENISANJU”
Direktorku Hemofarm fondacije Suzanu Đorđević pitamo kako se rodila ideja o ovom “kafinsanju sa psihologom”?
“To je ideja Veselina Simonovića, novinara i urednika jednih od najpoznatijih dnevnih novina u Srbiji i koji nas je, na žalost, napustio prošle godine. Mi smo kao Hemofarm fondacija bili nagrađeni za jednu kampanju, sve se dešavalo na Dorćol placu i on je rekao hajde da nešto radimo zajedno i neka to bude „Kafa sa psihologom“ , objašnjava ona.
” Hemofarm fondacija, imajući u vidu da sad već 30 godina brine o zdravlju ljudi, se vrlo rado odazvala na taj poziv i mo smo napravili „Kafu sa psihologom“ zajedno sa Filozofskim fakultetom u Beogradu, a uz podršku Dorćol placa. Sa prvom tribinom, 2019. godine, koja je bila posvećena depresiji, sve do danas mi na mesečnom nivou razgovaramo o mentalnom zdravlju, kako da sačuvamo sebe, kako da se kontrolišemo, da redovno idemo kod lekara i bavimo se ljudima, jer to jeste i misija Hemofarm fondacije”, dodala je Đorđević.
Pitamo kakvi su utisci u ove tri godine, koliko se realizuje ova ideja.
” Utisci su da je nama veoma teško da razgovaramo o tome kako se mi osećamo, veoma je tesko da priznamo da nam nije dobro, nemamo podršku okoline u kojoj smo, vrlo često nemamo ni podršku porodice. Bojimo se da odemo kod lekara da tamo ne čujemo nešto što nam se ne sviđa”, prenela je ona.
” Mislim da su ljudi na ovom podneblju ljudi koji vrlo često ćute i trpe, pa sve dok ne dođe taj neki kraj, kada nešto morate, jer nemate više gde, a onda tražite neku pomoć i podršku”, dodaje.
” Ono što mi pokušavamo je da ljude ohrabrimo da govore kako se osećaju, da govore jedni drugima kako su i da pitaju jedni druge kako su i kako mogu da pomognu, da odu kod psihologa. Psiholog je prva stanica kada ne može porodica, kada ne mogu prijatelji, kada ne može bračni partner, to je prva stanica gde ćete dobiti pomoć i podršku”, porućila je Đorđević.
Dodala je da su pre dve godine, kada je kovid još uvek bio u zamahu, pokrenuli kampanju za borbu protiv depresije i stigme.
“Brojevi su fantastični u smislu odziva ljudi ili zainteresovanosti ljudi za tu temu. Sa druge strane, iako fantastični brojevi, za mene su poražavajući jer to znači da gotovo svaki četvrti stanovnik ove zemlje ima neku vrstu mentalnog poremećaja. Zahvaljujući tome što smo uspostavili besplatnu i anonimnu sos-liniju za borbu protiv depresije, čiji broj je 0800-001-002, 24 časa, sedam dana u nedelji ljudi mogu da razgovaraju sa stručnjacima. To su stručnjaci četiri specijalne bolnice za psihijatrijske bolesti u Vršcu, Kovinu, Novom Kneževcu i, blizu Leskovca, u Gornjoj Toponici. Iskoristite pomoće, jer je ona besplatna i stručnajci su da vas saslušaju, da vas razumeju i da vas ohrabre”, rekla je Đorđević.
VAŽNO DA SE RAZGOVARA
Gordan Paunović, direktor organizacije Info Park, smatra da je “ono što se sada dešava da se lični problemi mnogih ljudi sada podižu na jedan društveni nivo”.
” Cela ova kampanja koju radi Hemofarm fondacija, između ostalog, služi tome, da se jedan problem koji je identifikovan u lokalnim sredinama, ali i globalno, da se na njemu radi što više i da se vidi šta može da se uradi da se taj problem nekako rešava”, rekao je on na naše pitanje koliko ovakvi razgovori mogu da pomognu ljudima.
” Mislim da ono što je bitno u celoj toj stvari što inicira aktivizam sa naše strane. Mi nismo deo državnog sistema, ne radimo za državu, radimo za određena udruženja građana, za nevladine organizacije, ili smo pak aktivisti sa ulice, neko ko želi da učini nešto dobro za svoju zajednicu i to je ono što je u ovom trenutku najbitnije. Bitno je da se ljudi animiraju, da počnu da razgovaraju, da iznose svoje probleme i da zajedno te probleme nekako rešavaju”, rekao je Paunović.
On ima iskustva sa migrantima pa smo ga pitali koliko je inplementirana psihološka podrška za njih jer im je svakako jako potrebna?
” Njima je veliki problem mentalno zdravlje, međutim, tu postoji i problem što Srbija nije zemlja njihove konačne destinacije. Srbija je tranzitna zemlja i vi nekome ko provede tri dana u vašoj zemlji ne možete da pružite adekvatnu podršku i pomoć. Vi možete da radite male stvari i intervencije, da ga nekako kroz nekakve socijalne aktivnosti, kroz radionice, kroz nekakve kreativne postupke, da ih nekako odvojite od njihovih problema. Ali, to je za njih već kroz nekoliko dana suštinski prošlost, kada se oni nađu na putu i nastave dalje. I onda, kada se zaglave na nekoj granici, na kojoj provedu šest meseci, u nekim nemogućim i neljudskim uslovima, onda ti problemi samo postanu veći, ali će se time jednoga dana verovatno baviti psiholozi i psihijatri u nekoj Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj…”, objasnio je Paunović.
DECA SU DECA
Na tribini je izneo podatak da su mladi Romi prihvatili mlade Avganistance, da se druže pa je pitanje bilo i šta misli, šta ih je to spojilo, slična kultura ili nešto drugo…?
“Ne verujem da je slična kultura, to je to predubeđenje da Romi suštinski ne pripadaju ovom našem svetu, da oni dolaze iz Indije i onda taj Avganistan, koji je suštinski u nekom kulturnom smislu verovatno deo tog kulturnog prostora… Naše mišljenje je da u ti Romi, koji su bili najotvoreniji u školi „Branko Pešić“ u Beogradu, koju sam ja pominjao, su Romi koji su se vratili iz Nemačke. Oni su bili potpuno zapadni, govorili su Nemački, slušali su hip-hop… Oni su se prilično bili odvojili od nekih tradicionalnih romskih stereotipa, nosili su neku garderobu… Isto smo videli i kod klinaca Avganistanaca, koji se trude da budu što zapadniji, i onda je verovatno u toj njihovoj interakciji, jer su puno vremena provodili u školi se javilo neko prepoznavanje. Ali, ne bih da kažem da su Romi takvi, Avganistanci su takvi i da su oni prepoznali da pripadaju nekoj istoj kulturi koja je 7.000 kilometra od Srbije”, objašnjava Paunović.
Kaže da su im se pridružila i deca iz većinske zajednice.
“U toj školi su deca iz tog kraja, nisu to samo romska deca. Migrantske dece je u suštini bilo malo, jer su ona sve manje i manje i išla u školu. Na kraju se svelo na recimo 15-oro migranata iz kampa, a na početku ih je bilo 60-70… “, dodao je on.
“To je jedna divna školu, koju su ljudi koji tamo rade, profesori su entuzijasti, na žalost, direktor je umro pre nekoliko meseci, a jako puno je radio na tome da se cela ta sredina nekako intergriše, da deca živi kao što su jedno. Ta škola je jako svetao primer u Srbiji. Videćemo šta će biti sada kada je došao novi direktor, jer svaki čovek nosi neku svoju inicijativu. Ali, tamo su jaki koreni, tamo je prisustvo volontera i aktivista u školi jako veliko, mi smo radili časove stranih jezika za njih, za decu koja su se vratila iz Nemačke mi smo držali časove nemačkog da ne zaborave taj jezik. Dolazila nam je nemačka ambasada da protestvuje zbog toga što mi radimo, jer kao ta deca ne mogu da se vrate u Nemačku, zašto mi njih podsećamo na nemački jezik… Mi mislimo da oni treba to da zadrže, jer je to jedna vrednost, veština koja će im jednog dana biti potrebna u životu”, preneo nam je Paunović svoja iskustva.
Na pitanje sa kojim znanjem nemačkog jezika su dolazila romska deca kaže da su “znali nemački, ali su natucali srpski, pošto su to kao naučili u međuvremenu, jer su tu već bili godinu, dve, tri… I baš su se mučili, u suštini najviše su energije potrošili ljudi koji su ih učili srpski, ali iskreno najveću radost su im pričinjavali časovi nemačkog jezika”, rekao je Paunović. (kraj) LJS/ SM
I ovo Vam može biti interesantno
.jpg)
