Izvor: juGmedia, 16.Jan.2016, 16:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
La haine
Sećam se trenutka kada mi je pokojni Beli, u svom video klubu „Backo“, dao kasetu rečima „ Francuzi, ali nećeš se pokajati, znam da ne gledaš Evropljane. Bioskopska, odlično se čuje zvuk“. Bilo je to sredinom devedesetih godina prošlog veka.
Dobro me je znao stari, godinu-dve pre toga lupali smo poker aparate do kasno u noć, ispričali jedan drugom svoje živote. Ne znam koliko je iskustvo jednog mladića bilo interesantano njemu, ali ono što je on prošao da dodje do >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << invalidskih kolica i video kluba, bila je priča. I to kakva priča za mene. Put zanimljiv, uzbudljiv, prepun obrta, poučan – ne i ispravan. Materijal za jednu dobru knjigu, „Sivi dom“ i „Arsen Lupin“- nešto između toga. Kako je ovo mali prostor za događaje koje sam čuo, nevoljno, vraćam se na film.
Tri druga – Jevrej, Arapin i Afroamerikanac, imaju „sasvim običan dan“ u siromašnom pariskom predgrađu. Taj dan obuhvaćen je filmom, a počinje imitacijom, od strane mladog Jevreja Vinca (Vinsent Kasel), kultne scene iz klasika „Taksista“ sa Robertom De Nirom. Socijalna drama smeštena u sredinu sličnu getu, snimljena u crno-beloj tehnici da dodatno pojača sivilo u kome su odrastali protagonisti. Neredi, rasno nasilje, sukobi sa policijom – obeležavaju 24 sata ovih mladića. Jedan njihov drug, pretučen je od strane policije. Tokom nereda, Vinc pronalazi pištolj koji je ispao nekom policajcu i zaklinje se da će ga osvetiti ukoliko umre u bolnici.
Kada sam ga pogledao prvi put, bio sam oduševljen. Uz „Bullet“ sa Tupak Šakurom i Miki Rurkom, verovatno jedini za koji bih mogao da dam 10/10 u to vreme.
Obožavao sam i druge filmove sa sličnom tematikom, kao i moji drugovi. Skupljali smo sve što smo mislili da valja. Ti filmovi umnogome su kreirali i našu sudbinu, način na koji smo reagovali na izazove. Naša kolekcija je, međutim, na volšeban način nestajala u čuvenom „Bermudskom trogulu“ za kasete – Panta, Uroška i Dačka(pokoj mu duši).
Iako spomenuti film ima svoju veliku vrednost, sa sadašnje pozicije ne cenim ga kao ranije. To je film za intelektualce, nije za široke narodne mase. Mislioci su samo klimali glavom, dok je kod ovih drugih pravio štetu, pojačavao beznađe. Crna trojka koja je činila da filmovi nestanu sada mi više liči na vitezove koji su svoju dužnost trebali da obavljaju mnogo revnosnije. Da su sklanjali sve – možda bi nas više bilo živih, više sa porodicama, manje po zatvorima.
Većini kritički nastrojenih umetničkih dela fali isto što i ovom ostvarenju – ne nude nikakvo rešenje. Ako je cilj bio da se napravi nešto poput stvarnosti, momente koji se dešavaju paralelno, gotovo istovetno, može se reći da se uspelo u tome. Ipak, sem te stvarnosti, obojene u crno-bele boje, ne nudi se ništa drugo. Kraj isuviše destruktivan.
Zašto sam ga onda, koji đavo, uopšte i spominjao?! Dva su razloga. Prvi – mržnja kao motiv koji pokreće čoveka. Drugi – godine reditelja kada je pravio film.
Naslov u potpunosti opisuje ceo film. Mržnja. Van filma, mržnja je pokretač mnogih stvari. Osnovni motiv čoveka je biološki. Ne zahteva emociju, preživljavanje. Onog trenutka kada ga zadovoljimo, traži se da podignemo standarde. Imamo li hranu i vodu, osnovne higijenske uslove – počinju da nas pokreću drugačiji motivi. Mržnja je, nažalost, jedan od njih. Društvo kao kompleksna pojava, ima piramidalni oblik i traži od nas da poštujemo određena pravila na kom god nivou se nalazili. Pravila nisu ista za sve, što si više gore, veća je sloboda. Što je veći jaz, veća je verovatnoća da oni dole počnu da mrze. Ne javlja se samo kao posledica društvenog raslojavanja, može da bude i – u porodici, među prijateljima, ljubavnicima, komšijama, prema predmetima, prirodnim pojavama.
Šta je onda mržnja? Najjači oblik odbojnosti prema nekome ili nečemu. To svi znamo, ali šta je ona iz ugla jednog običnog Leskovčanina? Mržnja je plafon. Mržnja je prestanak vere u Boga, sebe i ljude. Ona je odgovor na našu – lenjost, nesposobnost, neznanje. Mržnja je trenutak kada sve izgubi smisao, kada ne vidimo rešenje. Možemo li je preduprediti? To ne mogu da vam odgovorim, uvek ima putokaza, kod svakoga su drugačiji. Ono što mogu da vam kažem – ne odbacujte lako svoje živote, ma koliko da je teško i bez izlaza, ne presuđujte sebi. Ima ko to bolje radi od nas. Nemojte da mrzite, mržnja ubija.
Drugi razlog moramo boldovati svim mladim ljudima koje poznajemo. Moramo ih upozoravati. Ne gubite vreme! Nikada! Metju Krasovic je u momentu snimanja filma imao 27 godina. Na Kanskom festivalu proglašen je za najboljeg reditelja, a zasebnu premijeru imali su i članovi francuske vlade na čelu sa premijerom. Film je zaradio ogroman novac i pokupio brojne nagrade, Vinsent Kasel je postao glumačko ime svetskog ranga, ali sve ovo pobrojano i dalje je u senci mladosti reditelja. Nije imao para, sa nepoznatim glumcima, uopštenom pričom iz kraja, uspeo je da predanim radom i emotivnom inteligencijom dodje do velikog broja ljudi. Ušao je u njihove domove, u njihove umove, i šteta, ponavljam, zaista šteta što nije ponudio i neko rešenje. Pored rediteljske palice, još češće se hvatao i za onu glumačku. Bravo za njega, da se vratimo na nas. Pustite izgovore, loše stanje u društvu, nemanje podrške, one koji vam zvocaju da ste nesbosobni – bacite sve to u kantu. Zasucite rukave i krenite da pravite svoj „La haine“.
I verujte u bolji kraj, svoj život režirajte sami!
(kraj)
