Izvor: KMnovine.com, 02.Avg.2020, 16:47
Ivanjica: I dalje bez Dražine ulice
Opštinske vlasti uporno zadržavaju ime glavnoj ulici po komunisti upamćenom po zlu
Najodlikovaniji srpski oficir svih vremena, general Draža Mihailović
Piše: Mladomir M. Ćurčić
Srbija je, već dugo, zemlja tabua i monopola. To su dve važne karakteristike koje obeležavaju mnoge postupke i događaje koji se u Srbiji dešavaju, bilo >> Pročitaj celu vest na sajtu KMnovine.com << da je to pod pritiskom državnog aparata, ili u običnim društvenim odnosima. Kad je Srbija bila i zvanično u socijalističkom društvenom uređenju, tabui i monopoli su bili zakonski normirani i ozvaničeni. Danas nije takav slučaj, ali ova ograničenja, koja su nam ostala kao najveće nasleđe iz doba titoizma, žive svuda oko nas.
Esej pod naslovom Duhovi naših sokaka, objavljen u julu 2014. godine u Srpskim novinama, napisao sam kako bih pokazao koliko su jake komunističke stege u Ivanjici, u rodnom mestu Draže Mihailovića. Naveo sam tačan broj ulica, njihova imena danas i nekad, kao i nemoć tadašnje opštinske vrhuške da to stanje izmeni. Kako je bilo tada, tako je i danas. Naime, u jesen 2016. godine, SO Ivanjica donela je Odluku o izmeni odluke o određivanju naziva i obeležavanju ulica i trgova u Ivanjici. U najkraćem, oni su morali da imenuju sve ulice u Ivanjici koje nisu imale imena, pa su želeli da uzgredno promene nazive ulica čije ime nije imalo smisla, ali i neke koje su nosile imena potpuno nepoznatih istorijskih ličnosti, a koje su po pravilu pripadale komunističkom pokretu u Drugom svetskom ratu. Ova odluka je stajala kao mrtvo slovo na papiru do jula 2017. godine, kada je formirana i komisija od šest članova, a na čijem je čelu Svetlana Jovićević, diplomirani arhitekta iz Ivanjice, koja je imala zadatak da razmotri inicijative za određivanje naziva ulica i trgova u Ivanjici. Ostali članovi komisije su: Zoran Adžić (zamenik), Predrag Đonović, Mirjana Luković, Milan Pavlović i Sreten Bogdanović. Da li je ova komisija nešto radila ili nije, manje je važno, jer se ona probudila tek pošto je doneta odluka o dopuni zakona o lokalnim samoupravama, u kojoj je naređeno lokalnim samoupravama da moraju imenovati sve ulice. Tako je, u junu 2018. godine, ova komisija predložila SO Ivanjici da se promeni ime jedne male ulice u Ivanjici. I to je bilo sve.
Postavlja se pitanje u čemu je glavni spor oko imenovanja ulica u Ivanjici. Kao i uvek u sličnim slučajevima, glavni spor se vodi oko Glavne ulice. Ona danas nosi ime po Milinku Kušiću, komunisti i “narodnom heroju“ Brozove Jugoslavije. Milinko Kušić je rođen 26. marta (po starom kalendaru) 1912. godine u selu Sveštica, iznad same Ivanjice. Osnovno obrazovanje i deo gimnazije završio je u Ivanjici, a Višu gimnaziju u Čačku. Upisivao je Filozofski i Pravni fakultet u Beogradu i napustio je fakultetsko školovanje, zbog toga što je u međuvremenu pristupio ilegalnoj KPJ. Hapšen je po Zakonu o zaštiti države, 1938. godine, i osuđen na 18 meseci zatvora, koje je odležao u kaznionici u Mariboru. Po povratku sa robije, nastavio je sa komunističkim angažovanjem, pa je ponovo uhapšen i osuđen na robiju, koju je počeo da služi u kaznionici u Sremskoj Mitrovici, krajem 1940-te godine. Tamo je ostao sve do maja 1941. godine, kada su ga iz zatvora oslobodili nemački okupatori i nove ustaške vlasti, a sve prema Sporazumu o saradnji, koji su, 1939. godine, potpisali ministri spoljnih poslova nacističke Nemačke i komunističkog SSSR-a, Joakim fon Ribentrop i Vjačeslav Molotov. Odmah po oslobođenju iz zatvora, Kušić je prešao u okupiranu Srbiju, koja je tada bila pod komesarskom upravom Milana Aćimovića i boravio u Užicu i Ivanjici. U Ivanjici je sarađivao sa nemačkom feldkomandanturom koja je tu postavljena. U jednom trenutku, komunisti pod kontrolom Milinka Kušića bili su angažovani za red i disciplinu u Ivanjici. Na taj način su se dokopali i prvog oružja.
Do promene je došlo kada je Nemačka napala Sovjetski Savez, 22. juna 1941. godine, pa su i Nemci u Srbiji krenuli u hapšenje srpskih komunista. To u manjim mestima, poput Ivanjice, nije išlo tako lako kao u Beogradu, Nišu ili Kragujevcu, pa se Kušić još uvek javno kretao po Ivanjici. Pomerio se u svoju rodnu Svešticu tek u julu 1941. i čekao nalog partije da se odmetne u šumu. To je uradio tek krajem jula i početkom avgusta, kada je dobio zadatak da formira Moravičku partizansku četu, što je i učinio, 5. avgusta 1941. godine, na Klekovici. Tom prilikom skupio je na jednom mestu niz problematičnih ličnosti iz Moravičkog kraja, kao i veliki broj maloletnika, pa čak i devojčica. Posle toga otišao je za Užice, gde je uskoro postao komesar u Užičkom partizanskom odredu. Nekoliko puta za vreme ustanka iz 1941. dolazio je u Ivanjicu, kako bi pomogao u formiranju nove komunističke uprave u ovom mestu. Tada je imao običaj da ponovi svoju omiljenu krilaticu, koju je u Ivanjici izgovarao još 30-tih godina, kada je dolazio na ferije iz Beograda: „Više volim jednog crnca da je komunista, nego sto Srba koji nisu komunisti.“
U govorima koje je držao, tom prilikom, ponavljao je pred malobrojnim pristalicama parolu: „Smrt velikosrpskoj hegemoniji“.
Kao komesar Užičkog partizanskog odreda, i u Moravičkom srezu naredio je da se oružano napadaju žandarmerijske stanice i pale opštinski arhivi, što su komunisti i učinili u nekoliko opština, gde četnici nisu uspeli da ih spreče. U samoj Ivanjici su izneli opštinski arhiv i crkvene knjige i sa starog mosta ih bacili u reku Moravicu. Tom prilikom nestao je i dokument o osnivačkoj skupštini fudbalskog kluba Javor iz 1912. godine, tako da, 2012. godine, na stogodišnjicu postojanja kluba, FK Javor nije imao dokument sa kojim bi aplicirao kod UEFE koja dodeljuje tri miliona evra fudbalskim klubovima starim jedan vek.
Posle propasti Užičke sovjetske republike, u opštoj bežaniji komunista iz Užica prema italijanskoj okupacionoj zoni, nestao im je „vrhovni komandant“. U tih par dana, obezglavljeni i ne znajući šta da rade, nekoliko komunista na čelu sa Milinkom Kušićem, preuzelo je inicijativu u sakupljanju odbeglih partizanskih grupa. Kušić je čak potpisao sporazum „o nenapadanju“ sa italijanskim komandantom iz Nove Varoši, fašističkim oficirom Nenijem. Kušić nije zaboravio da vodi revolucionarnu borbu i u takvim uslovima. Odredi pod njegovom komandom upali su u manastir Klisuru, koju su opljačkali i devastirali, a tom prilikom su neki njegovi pripadnici silovali i zaklali iskušenicu Đenadiju Đorđević, a u komšiluku su zapalili kuću Vojislava Radosavljevića, kojom prilikom je izgorelo i ubijeno 10 lica. Odmah po povratku vrhuške KPJ na taj teren, Kušić je stavljen pod istragu, da bi videli da li je imao ambiciju i želju da ukloni „vrhovnog komandanta“ sa čela KPJ i partizanskog pokreta. Kušić se danima izvinjavao i molio da ga ne izbacuju iz partije, što je na kraju i usvojeno. Ostao je jedan od najbližih saradnika „vrhovnog komandanta“.
Ova velika grupa partizana iz Srbije prešla je u Bosnu u februaru 1942. godine i u Čajniču formirala Drugu proletersku brigadu, u martu 1942. godine. Tada je Milinko Kušić postao politički komesar Druge proleterske brigade. Postoje ozbiljne indicije da su tada naoružani oružjem koje ime je dao Jura Francetić, komandant ustaške Crne legije, koji su tada bili u velikoj ofanzivi kako bi „očistili“ istočnu Bosnu od četnika majora Dangića. Četnici su nekako uspeli da se održavaju i brane srpsku nejač u ovih dvadesetak srezova, sve dok im komunisti iz Prve i Druge proleterske brigade nisu udarili „s leđa“ i tako omogućili Crnoj legiji da izbije na levu obalu Drine. O masakrima koji su tada počinjeni nad srpskim narodom, tek je nedavno počelo zvanično da se govori.
U junu 1942. godine, komunisti su primorani da se povuku u zapadni deo Bosne. „Vrhovni komandant“ je odlučio da tada promeni svoje političke komesare u glavnim jedinicama, iz dva razloga: da ne bi stekli preveliku moć u elitnim jedinicama koje su služile za njegovu ličnu zaštitu, kao i zbog toga da u novim odredima nametne komunističku doktrinu, koja je već „izučena“ u Užicu. Zato je i Kušić premešten za komesara u Krajiškoj brigadi. To je, očigledno, na njega negativno uticalo, jer se smatrao odbačenim iz glavnih tokova revolucije. U dogovoru ili bez njega, komunisti su pravili fingirane napade na ustaške postaje i kasarne. Tada bi obično poginulo nekoliko partizana iz Srbije, a ustaše se povukle i tako omogućavale komunistima da dođu do oružja i municije. U takvim kretanjima, po prirodi neuredni, a još uvek neformirani u klasičnom vojnom poretku, komunisti su bili lak plen pegavog i trbušnog tifusa. Razočaran zato što je odbačen, a po svojoj prirodi neuredan u ishrani i disciplini, Kušić je oboleo od pegavog tifusa i kao teški bolesnik izvršio je samoubistvo, 1. maja 1943. godine, u selu Majkića Japra, kod Sanskom Mosta, u partizanskoj bolnici. Odmah po završetku rata, tačno na dan pobede, 9. maja 1945. godine, među prvim partizanskim borcima, AVNOJ ga je proglasio za „narodnog heroja Jugoslavije“.
Sa druge strane, već duže vremena se priča da u Ivanjici glavna ulica treba da ponese ime po armijskom generalu Dragoljubu Draži Mihailoviću, rođenom u Ivanjici, u glavnoj ulici, 14. aprila (po starom kalendaru) 1893. godine. Napisano je mnogo naučnih radova i popularnih tekstova, snimljeno je više dokumentarnih filmova, kod nas i u inostranstvu, koji su se bavili biografijom Draže Mihailovića. Zato ćemo, ovom prilikom, pomenuti samo najznačajnije podatke, kako bi ih uporedili sa gore pomenutom biografijom „narodnog heroja“ Milinka Kušića.
Draža Mihailović je završio NŠ i VŠ Vojne akademije u Beogradu. Učestvovao je u pet ratova između 1912. i 1920. godine. Odlikovan je sa 19 odlikovanja, od čega su tri inostrana. Završio je đeneralštabnu obuku VKJ. Nije pripadao nijednoj političkoj stranci. Bio je vojni ataše Kraljevine Jugoslavije u Bugarskoj i Čehoslovačkoj. Drugi svetski rat nije dočekao u činu đenerala samo zbog toga što se protivio pogrešno koncipiranoj odbrani zemlje od Nemaca, a vreme je pokazalo koliko je bio u pravu. U Aprilskom ratu iskazao je veliko vojničko znanje i izuzetnu hrabrost i vodio je stalne borbe. Nije se predao, kada je to učinio veći deo pripadnika VKJ, već se, sa grupom lojalnih oficira, žandarma i vojnika, pod borbom, povukao na desnu obalu Drine. Kao elitni đeneralštabni i obaveštajni oficir, profesor Strategije na Vojnoj akademiji u Beogradu, određen je od Đeneralštaba za vođu gerilskog otpora unutar Jugoslavije ukoliko ona bude okupirana. Formirao je svoj štab na Ravnoj Gori – GŠ1, već u maju 1941. godine, a zatim i niz četničkih odreda, koji su, ubrzo, krenuli u oslobođenje zemlje, prvi u Evropi. Njegov Jadarski četnički odred, pod komandom potpukovnika Veselina Misite oslobodio je Loznicu, 31. avgusta 1941. godine, i to je bio prvi oslobođeni grad od Nemaca u Drugom svetskom ratu. Već sutradan, 1. septembra 1941. godine, četnici su oslobodili Ivanjicu.
Okružen mnoštvom neprijatelja, Draža Mihailović je uspeo da stvori moćnu vojnu organizaciju, koja je u drugoj polovini Drugog svetskog rata brojala 80 korpusa. I pored izuzetno teških okolnosti, u svakoj godini rata, uspeo je da izvrši po jednu veliku vojnu operaciju protiv Sila osovine, kojima je doprineo ukupnoj savezničkoj pobedi u Drugom svetskom ratu. Igrom istorijskih okolnosti, ostavljen od saveznika, po dolasku Sovjetske armije, i ustoličenja partizanskog pokreta na vlasti u Jugoslaviji, Draža Mihailović bio je žrtva komunističke revolucije, koja sa istorijske scene nije odnela samo njega i njegovu vojsku, već i čitave generacije najelitnijeg dela srpskog naroda. Draža Mihailović se u svim dokumentima izjašnjavao kao Srbin. Za vreme Drugog svetskog rata branio je srpski narod u celini, kao i sve druge narode kada je to mogao. Nikada nije naredio, niti izvršio, bilo kakav napad, a kamoli devastiranje nekog srpskog manastira. Nikada nije naredio, a kamoli izvršio, bilo kakav ratni zločin.
General Draža Mihailović je ubedljivo najpoznatiji rođeni Ivanjičanin u istoriji ove varošice. Nebrojeni su spomenici sa njegovim likom i imenom podignuti širom sveta. Njegovo mesto u istoriji je neupitno pozitivno ne samo za Srbe i pobednike u Drugom svetskom ratu, nego čak i za njegove nekadašnje protivnike u Drugom svetskom ratu, a danas moderne nacije, poput Nemaca, Bugara, Mađara, a pogotovu Italijana. Istorijsko nasleđe lika i dela Draže Mihailovića negativno predstavljaju isključivo pripadnici onih naroda koji su nekad pripadali srpskom etničkom biću, a u nekom trenutku su se odvojili od njega. To su: Hrvati, Bošnjaci, Crnogorci-Montenegrini i Makedonci. Po našu unutrašnju kulturnu scenu to ne bi imalo toliki značaj, da ne postoji još jedna prikrivena nacija koja Dražu Mihailovića percepira u negativnom kontestu. Ta prikrivena nacija su – komunisti.
Komunisti su definitivno ušli u Ivanjicu u novembru 1944. godine. Odmah su počeli sa uspostavljanjem organa vlasti, a paralelno sa tim, krenula su masovna hapšenja velikog broja žitelja Moravičkog sreza. U nekoliko navrata izvršili su masovna pogubljenja u Ivanjici, a broj pojedinačnih likvidacija Srba, koja su izvršili komunisti, meri se u stotinama. Veliki broj ljudi nabili su u improvizovane zatvore, koji su nicali na sve strane. Ogroman broj ljudi poslali su na prinudni rad u izuzetno teškim uslovima, širom zemlje.
Posle toga, došli su na ideju da promene identitet srpskog naroda. Jedan od elemenata kojima se formira nacionalno sećanje i identitetsko nasleđe su i nazivi ulica. O imenima ulica u Ivanjici pisao sam opširnije u tekstu Duhovi naših sokaka. Ovde ćemo pomenuti samo da su Glavnu ulicu nazvali po Milinku Kušiću. Ali, to nije bilo jedino što je nosilo njegovo ime: rudnik antimona u Lisi su nazvali po njemu, podigli su mu dve spomen-biste u Ivanjici, koje i danas stoje, a što je najvažnije dali su ime po njemu i osnovnoj školi u Ivanjici. I danas osnovna škola u Ivanjici nosi ime Milinko Kušić. Tako dolazimo do paradoksa da škola slavi školsku slavu Svetog Savu, koja je bila zabranjena u pola veka komunizma u Srbiji, a zove se po “narodnom heroju“ komunističke partije, koji se i lično zalagao protiv onoga za šta se zalagao Sveti Sava.
Nije promenjeno samo ime glavne ulice, već i niz drugih ulica. Poseban skandal predstavljala je promena imena ulici pukovnika Dušana Purića, komandanta 4 puka Stevan Nemanja, a koji je poginuo na Mačkovom kamenu 1914. godine. Ta ulica dobila je ime po pukovniku Dušanu Puriću, 16. jula 1932. godine, odlukom ivanjičke opštine, „U znak zahvalnosti prema herojskim podvizima svoga velikoga sina, komandanta hrabrog IV puka koji je, sa svojim komandantom, isečen na Mačkovom kamenu. Zahvalni Ivanjičani sećaju se velike žrtve“ – kako je to tada objavio Čačanski glas. U toj istoj ulici rođen je i odrastao pukovnik Dušan Purić. Koliko je bila slavna pogibija pukovnika Dušana Purića, svedoči i činjenica da je Stanislav Binički upravo njemu posvetio svoje slavno delo Marš na Drinu.
Mnogim Srbima danas je neshvatljivo kada im se napomene da komunisti i njihovi sledbenici imaju veliki uticaj na stvaranje kulturnog identiteta u državi Srbiji. Teško je ljudima objasniti kako su komunisti uspeli da se, prikriveno i otvoreno, ubace u sistem organizacije koje finansira država, kako u prosvetnom, tako i u kulturnom okruženju. Neke organizacije, poput SUBNOR-a, direktno se finansiraju iz budžeta, a posrednim putem preko budžeta lokalnih samouprava. Razne kulturne manifestacije koje propagiraju komunističku ideologiju ili su im autori pripadnici jasne komunističke provinijencije, prolaze na konkursima za projekte u kulturi koje finansira država. Zato je njihova moć u srpskom društvu još uvek ne samo neupitna, nego i presudna.
General Draža Mihailović ima spomenik u Ivanjici, podignut 2003. godine, zahvaljujući velikoj borbi i izuzetnom trudu koje su tom prilikom ispoljila nekolicina Ivanjičana. O tome sam podrobno pisao u tekstu Istorija jednog spomenika, objavljenom 10. januara 2014. godine, u Srpskim novinama. Pošto je većina odavno podlegla titoističkoj frazeologiji i komunističkoj ideologiji, retki su Ivanjičani koji i danas, posle 17 godina, stanu ispod Dražinog spomenika da se fotografišu. Za razliku od njih, svedoci smo da ogroman broj turista, čim pristignu u Ivanjicu, dolaze da se fotografišu pored Dražinog spomenika. Niko od tih turista se nije ni fotografisao, pa čak ni osvrnuo pri prolasku pored biste Milinka Kušića, ili Spomenika revolucije. Taman kao da su prošli pored turskog groblja. Dodeljivanjem imena glavne ulice generalu Draži Mihailoviću, Ivanjica bi na mapi Srbije postala ekskluzivna turistička destinacija.
Sveće su zapalili posetioci
Danas mnogi Ivanjičani ne znaju gotovo ništa o Draži Mihailoviću, a pogotovu o Milinku Kušiću. Većina stanovništva indoktrinirana je komunističkim obrazovanjem, a naročito uticajem titoista u kulturnim i javnim ustanovama i masovnim medijima u Srbiji. Međutim, kako su padale granice Brozove Jugoslavije, padala su i uverenja tog tipa. Ali jedno od uverenja, a to je fascinacija Ordenom narodnog heroja, ostala je u većem delu naroda. Teško je objasniti današnjem stanovniku Ivanjice da su Orden narodnog heroja dobijala lica, gotovo bez izuzetka, koja su se istakla u mržnji prema srpskom narodu i delovanju protiv svih temeljnih vrednosti srpske tradicije ili kulture, a u tome su se najviše isticali upravo oni koji su nominalno pripadali korpusu srpskog naroda. Stara je Ciceronova izreka: „Sve je jadno u građanskim ratovima, ali ništa nije jadnije – nego sama pobeda.“ Komunisti, koji su proglašeni za pobednike u građanskom ratu u Jugoslaviji, smatrali da imaju monopol nad istinom o komplikovanim istorijskim događajima i taj monopol zadržali su do dana današnjeg.
Svi ovi razlozi doveli su do toga da se stvori jedan tabu u Ivanjici, a to je kako treba kulturno vrednovati ime Draže Mihailovića u njegovom rodnom mestu. Neka susedna mesta uspela su da se izbore sa sličnim problemom, pa su nekako izgurali da se imenima najslavnijih sugrađana iz istorije tog mesta, obeleže glavne varoške ulice. To je primer Nove Varoši, gde su se odužili vojvodi Petru Bojoviću, ili Arilje gde su se sa pijetetom poneli prema Kralju Dragutinu, ktitoru crkve Svetog Ahilija, oko koje je i nastala ova varošica. Ima još sličnih primera. Ono što je nužno učiniti u Ivanjici je da se pukovniku Puriću vrati dostojanstvo i da ulica u kojoj je rođen ponovo ponese njegovo ime. Isto se odnosi i za kapetana Simu Jakovića, osnivača ivanjičke varošice. Između te dve ulice je glavna ulica, koja, i po Bogu i po narodu, mora da nosi ime generala Draže Mihailovića, najpoznatijeg Ivanjičana u njenoj istoriji. To je čovek koji je iza sebe ostavio zaveštanje da Srbin može živeti samo kao slobodan čovek. Zato se slobodna Srbija može temeljiti samo na delima ljudi kojima je sloboda Otadžbine bila prva dužnost i prva zakletva, kakav je bio Draža Mihailović.
Članovi komisije za dodeljivanje imena u Ivanjici odavno ne žive, kao ni ostatak Srbije, u titoizmu i samoupravnom socijalizmu. Postavlja se logično pitanje šta njih obavezuje da poštuju „vrednosti“ koje su afirmisali Avnoj i KPJ. Njihovu odluku opterećuje nevidljivi uticaj koji komunisti i njihovi sledbenici ispoljavaju po svim društvenim pitanjima, a naročito u pitanjima kulturnog nasleđa, jer time sebi obezbeđuju monopolsko mesto u srpskoj kulturi i odatle kontrolišu sva društvena kretanja. To ne može i ne sme biti opravdanje za one koji budu odlučivali o imenu glavne ulice u Ivanjici. Njihova odluka mora biti jasna i precizna, zasnovana na naučno utvrđenim činjenicama, kulturi, tradiciji i nacionalnom identitetu. Jedino u tom slučaju njihova odluka će biti jednoglasna i nedvosmislena, a to je da je jedino logično rešenje da glavna ulica nosi ime po generalu Draži Mihailoviću.
Mladomir M. Ćurčić
Blagovesti, 2020. godine
(Srpske novine, glasilo OSČ “Ravna Gora“, Čikago, jun 2020)
PROČITAJTE JOŠ: EKSKLUZIVNO! Ukidanjem oznake ''POVERLjIVO'' CIA otkrila istinu o Dražinom hapšenju - KM NovineEKSKLUZIVNO! Ukidanjem oznake ''POVERLjIVO'' CIA otkrila istinu o Dražinom hapšenju #General #Draža #Mihailović #Izdaja #Hapšenje #Suđenje #CIA #Komunisti #Zločin #kmnovine Originalna dokumenta CIA o Dražinom hapšenju sa kojih je nedavno skinuta oznaka "STROGO POVERLjIVO", posle više od 70 godina, pokazuju istinu o hapšenju generala Držae Mihailovića, ko ga je izdao i kako je dospeo u komunističku zamku.
PROČITAJTE JOŠ: Fotografija Draže Mihailovića kakvog ga nikada niste videli - KM NovineMalo ko je imao prilike da Dražu Mihailovića vidi u ovakvom izdanju. Društvenim mrežama jezdi fotografija Draže Mihailovića iz 1943. godine, kada je bio na skijanju u Crnog Gori. Ovakvog Dražu, priznaćete, nismo navikli da viđamo, a malo je poznato da je bio i pasionirani skijaš.
PROČITAJTE JOŠ: Gučevski govor o đeneralu Draži - Marko Pejković - KM NovinePokošen je Draža kosom smrti posle petogodišnje mučne odbrane života svoga naroda, osuđenog na smrt i na potpuno istrebljenje. Pokošen je kosom nepravde u borbi za pravdu svoga srpskog naroda, ili rečeno vidovdanskim jezikom: za krst časni i slobodu zlatnu...
KM Novinama je potrebna vaša podrška - pročitajte zašto KLIK
Izvor: Pogledi :: © 2014 - 2020 :: Hvala na interesovanju
.jpg)
