Izvor: JužneVesti.com, 09.Jan.2020, 12:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde su danas sindikati u Srbiji?
Krajnje nezavidna pozicija sindikata je kazna za nemoć da se zaustavi decenijska praksa marginalizacije radništva i siromašenja društva, uz rastuće nejednakosti, ali i očit proizveden manjak solidarnosti.
Naći izlaz iz apatije i probuditi nadu, učiniti sebe i svoju poziciju prepoznatljivim, a onda doslednošću steći poverenje i akciono uvezati sve radno angažovane put je iz lavirinta.
Mogu li to sindikati i imaju li kredibilne saveznike na tom putu ?
Ključni >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << resurs ili valuta organizacija poput sindikata je njihov politički kapital. Osnov njihovog političkog kapitala je moć mobilizacije podrške i poverenja u njih.
Poverenje u sindikate kao svoje kolektivne aktere ili zastupnike možemo imati po dva osnova. Prvo, ako verujemo da oni rade za našu stvar, odnosno da govore istinu, ispunjavaju data obećanja i rade u korist solidarnosti, socijalne pravde i smanjenja nejednakosti.
Drugo, poverenje je u osnovi određeno i procenom o sposobnosti i kapacitetima sindikata da se prihvaćeni ciljevi i vrednosti i praktično ostvare i to u uslovima krajnje nepovoljnih odnosa moći.
Posledično, čak i kad verujem da neko nastoji da realizuje moje interese, to ne znači da će uživati moje poverenje i podršku jer ga procenjujem kao slabog, neuticajnog i loše organizovanog i nejedinstvenog socijalnog i političkog igrača. Dobijeni nalazi koji pokazuju dugo već da je nepoverenje trostruko veće od poverenja, govore da je u Srbiji i ne samo njoj upravo o tome reč.
Na drugoj strani, pitanje je i šta će ti nemoćni i marginalizovani sindikati kada stvari rešava partijska knjižica. Posledično, vrtimo se u začaranom krugu koji čine sindikati lišeni ugleda i uticaja i građani i zaposleni zarobljeni strahom i/ili apatijom.
U osnovi poverenja i nepoverenja je zapravo osećaj sindikalnog identiteta – raširenosti stava da nije glupo biti solidaran, protestvovati i sindikalno se organizovati, odnosno udeo od ni petine građana koji imaju identitet.
Po širini prihvaćenosti sindikalne metode delovanja mogu se podeliti na tri grupe i modela strateških aktivnosti. Najprihvaćenije su pregovaračke strategije vođenja socijalnog dijaloga i potpisivanja kolektivnih ugovora. Slede zatim aktivnosti lobiranja i zastupanja ciljeva u partnerstvu sa drugim organizacijama civilnog deruštva i na kraju protesti i štrajkovi.
Dilema je šta napraviti pregovorima u situaciji krajnje neravnoteže moći sa istovremenim raširenim strahom zaposlenih i nevericom u efekte štrajkova ? Efekat je da se štrajkovi danas doživljavaju tek kao neželjeno, iznuđeno poslednje sredstvo.
Sindikatima jedino ostaje umeće korišćenja i strateškog objedinjavanja različitih modela, taktika i metoda delovanja. Ono uključuje i obrazovanje i efikasnu mobilizaciju sopstvenih kadrova i resursa i blagovremeno reagovanje na izazove.
U tom okviru poseban je značaj uspostavljenih partnerstava i sinergije delovanja sa prijateljskim medijima, NVO i akademskom zajednicom.
