Izvor: JuznaSrbija.info, 08.Feb.2015, 19:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Da li znate zanimljivu priču o kapeli na vrhu planine Rtanj?

Na vrhu Rtnja, na Šiljku, poput krnjeg zuba nepca, bode oblake ukrljak nekada dične kapele…

Primećujem, što sam starija i što više svog prisustva, vremena i misli ostavljam (na) planinama, to manje reči nalazim da opišem ono što prikupim odatle, kada se “prizemljim” koracima i mislima natrag u gradske ulice. Džidu Krišnamurti je to dobro opisao: “…Ne možete spustiti planinski vrh u dolinu. Opis nije opisano; ja mogu opisati planinu, ali opis nije planina, >> Pročitaj celu vest na sajtu JuznaSrbija.info << i ako se uhvatiš u opis, kao što većina ljudi radi, onda nikada nećeš videti planinu. ”

Neću opisivati Rtanj. Bar ne ovog puta. Umesto toga, poklanjam malo drugačiju priču svima vama, dragi planinari, koji se nebrojeno puta na svojim usponima na ovu predivnu planinu zadržite kod prepoznatljive kapele na vrhu. Ali, da li znate išta o njoj? Evo njene priče, iz pera mog oca, Radiše Dragićevića, koji je predano, i iz pravih izvora, skupljao detalje o istoj.

U isto vreme kad i borski rudnik bakra, i na isti način, slučajem (rudar Paun Meždinović je uprkos naredbi Franje Šisteka da se radovi obustave jer je Đorđe Vajfert ostao bez para ipak ispalio poslednju minu i otkrio bakar), tako je i slučajem u jednoj paraćinskoj kafani 1901. vlasnik štofare Samuil Minh na Sv. Tomu čuo priču od Radenkovića sa Rtnja koji se žalio da kad založi vatru na livadi – gori mu i zemlja.

U seljačkoj istkanoj torbi u kojoj mu je, potom, Radenković doneo napunjenu tom “gorućom” zemljom, Samuilu je bilo jasno da je to veoma kvalitetan kameni ugalj. Naravno, Radenković je rekao da on “nema vremena za to jer mora da radi zemlju”, ali je livadu dao u zakup – i 1903, kad i borski, otvoren je rudnik. Samuil je sagradio postrojenja i zgrade te parnu električnu centralu, ali i stanove za rudare koji su počeli da stižu sa svih strana, u velikom broju. Za potrebe transporta izgrađena je i pruga, 1912. godine, danas poznata trasa Paraćin – Zaječar.

Samuil, poreklom Jevrejin iz Moravske, živeo je u Srbiji još od 1870, kada je u Paraćinu otvorio najmoderniju štofaru na Balkanu, čuvenu po čoji, kamgarnu i gajtanima. U Srbiji su mu odrasla i deca: kćeri Ida, Regina, Greta i Avgusta, i sinovi – Julijus (1873-1931), Adolf (1880-1941) i Aleksandar (1893-1977). Po njegovom povlačenju, deca su osnovala AD Braća Minh, a vođstvo je preuzeo najstariji Julijus. Samuil je umro 1919. godine u bečkom sanatorijumu, gde je bio na lečenju.

Inače, porodica Minh je u vreme pada Srbije, 1915-1918, morala da beži iz zemlje, a za to vreme su rudnik eksploatisali Nemci, i u povlačenju ga porušili i poplavili, tako da su Minhovi morali da ga u potpunosti obnove.

Julijus, najstariji sin, je Gretu, imenjakinju jedne od svojih sestara, Jevrejku austrijskog porekla, upoznao u Sloveniji za vreme lečenja od tuberkuloze. Ona je bila bolničarka i od tada se nisu razdvajali. Greta se ubrzo uklopila u porodične poslove, i čak u mnogim stvarima preuzela primat.

Zadivljujuće, u onom vremenu, za svakog radnika oformila je socijalnu kartu. Vodila je, poput brižne majke, brigu o svakoj radničkoj porodici u toj meri da je znala rođendan svakog deteta i darivala ga; svako dete, od odojčadi do uzrasta 14 godina, primalo je Božićni poklon u odeći i hrani, a kad bi Greta čula da je neki rudar “popio” platu, nosila bi porodici pomoć.

Pojedinačna briga za decu ogledala se u činjenici da je susretima sa decom uglavnom šapatom govorila “Da vidim da li si sada oprao vrat” ili “Ako piješ rakije, neće za tebe biti poklona”. Svedoci onog vremena govorili su kako je trešnje iz svoje bašte svojeručno brala i nosila rudarskoj deci. Priče o njenoj humanosti i požrtvovanju govore o tome kako je nosila kante sa mlekom u paraćinsku bolnicu.

Uprkos svemu, Greta nije imala svoj porod, i to je bila njena velika i neprebolna rana. Zato je i celu rudarsku koloniju tretirala kao svoju veliku porodicu, a decu rudara kao sopstvenu. “Ja nemam dece” – govorila je. “Zašto se ne bih brinula za tuđu, zašto da ne osete radosti koje im lako mogu učiniti. A, razume se, da se moj muž sa tim slaže”.

Pod njenim nadzorom otvorena je osnovna (1922), a potom i srednja škola, bioskop, pa sokolski dom (1936), fudbalsko igralište; naravno, opremljena je i moderna ambulanta koja se brinula o zdravlju rudara i njihovih porodica. Iako su veći broj učenika činila deca radnika drugih nacija i vere (naročito stručnih kadrova koji su dovođeni iz inostranstva), nastava se odvijala na srpskom jeziku i po programu, poštovani su pravoslavni verski obredi a škola je slavila Svetog Savu kao školsku slavu.

Pored škole u naselju Rtanj, izgradili su i škole u dva susedna sela – Mirovu i Rujištu – odakle je bio najveći broj njihovih radnika. Najbolji učenici su stipendirani za dalje školovanje, a dobre šegrte su upućivali na usavršavanja kod vrsnih majstora po Srbiji o svom trošku. Možda iz današnje perspektive i odnosa izgleda neverovatno da su u stolarskoj radionici rudnika izrađivali besplatan nameštaj za useljavanje porodica novih rudara!

Greta je osmislila i učinila svoje boravište bajkovitim: Minhovi su živeli u vili okruženoj parkom u kome je bilo oko 150 vrsta ukrasnog rastinja donesenog sa putovanja, među kojima je bilo i egzotičnog, a tu je bila i staklena bašta, prelepi ružičnjak, kupola, fontana i česma. Njena potreba za lepotom ogleda se i u činjenici da je uredila da se duž pruge u naselju zasadi preko 3000 ruža, a baštovan koji se o njima i brinuo, Rodoljub Vidojević, u Gretinu čast, uspeo je da kalemi i crnu ružu.

I život rudara u novim stanovima koji su se pružali pod vilom Minhovih je bio na visokom nivou za rudarska naselja, a rudari svih nacija živeli su kao jedna porodica.

Julius Mihn

Početkom tridesetih godina prošlog veka u svetu je eskalirala ekonomska kriza, čije su se refleksije osetile i u našoj zemlji i donele nepremostive teškoće. Istovremeno, zavladala je i velika suša.

U nameri da nesebično pomogne seljacima iz Crnorečja, kako se naziva kraj oko Rtnja zbog toka Crnog Timoka, Julijus je dao reč da će izvesti ugalj i kupiti i pokloniti seoskim domaćinima kukuruz za stoku, kako bi je prehranili.

No, umesto očekivane lađe iz Mađarske (pune kukuruza kupljenog u Beču), Julijus je u Beogradu primio lažni telegram o njenom potonuću. Skrhan ovom vešću, Julijus se obesio u Beogradu, 1931, ostavivši rudnik na upravu Greti i braći.

Naravno, vest o njegovoj smrti je primljena bolno, ne samo u porodici, već u celom kraju. U spomen na njega, na najvišem vrhu Rtnja, Šiljku, na 1566m nadmorske visine, započeta je izgradnja kamene kapele. Stotine rudara i seljaka su ručno i na magarcima iznosili klesani kamen i građu uz vrlet. Kapela je osveštena 1932, a Greta je znala da iz svog parka satima u predvečerje gleda odsjaje sunca na njenim zidovima uprtim u samo nebo, dok je unutar kapele gorela večna svetlost kandila.

A onda je došao novi rat i pogrom. Rudnikom je, po dolasku Nemaca, zavladao njegov dotadašnji direktor Julijus Holik, tajni agent Gestapoa. Greta se sakrila u selo Ilino pod Rtnjem, kod porodice Radenković (vlasnika livade koja gori, sa početka teksta), a Holik je u nadi da će prisvojiti rudnik prijavio Alfreda Hermana, Julijusovog sestrića koji je uz Gretu bio jedan od najagilnijih članova porodice u organizovanju života naselja, Nemcima – i oni su ga kao Jevrejina streljali u Zaječaru.

Gotovo istovremeno, u Beogradu, mlađi Julijusov brat, Adolf, videći da Gestapo prilazi njegovom stanu, uzima smrtonosnu pilulu. Rat je preživeo jedino najmlađi Aleksandar, krijući svoj identitet i poreklo u Beogradu.

No, rudnik nije dugo radio pod Nemcima. U noći 20. avgusta, grupa partizana na čelu sa Dobrivojem Radosavljevićem Bobijem, uz pomoć rudara Alojza Hiršelja i Milutina Ružića, napala je i onesposobila rudnik.

Po okončanju rata, nova komunistička vlast je Minhovima oduzela rudnik. Greta Minh je poslednje godine života provela u seoskom dvorištu Radenkovića u Ilinu, u sobi napravljenoj pod košem za kukuruz: voda ju je čekala na bunaru, a poljski klozet u uglu dvorišta. U tom je ambijentu umrla, 1947. godine.

Gore, na Rtnju, u danu kada je među rudarima pod novom upravom (a mnogi su bili iz njenog vremena) stigla žalosna vest o njenoj smrti, tadašnji direktor rudnika po imenu Franc Maček zapretio otkazom svakom rudaru za koga čuje da je otišao na Gretinu sahranu. Gretine ostatke je njen mlađi dever preneo i sahranio u porodičnom grobu Minhovih; Aleksandar je umro 1977. u Beogradu.

U narodu, sklonom pričama, kolaju predanja o metalnoj kutiji punoj novca, sakrivenoj u šupljem drvetu (čak i od porodice Radenković koja se, navodno, tome nadala), kutiji koju su po Gretinoj smrti otkrili i u Izrael odneli njeni rođaci, o čemu im je, pre smrti, dojavila pismom. U toj istoj nameri, nameri da se dokopaju blaga, da li je prava reč – vandali, minirali su i rušili kapelu u više navrata, od 1969. do 1990.

Na nesreću, sahranjen je i rudnik, 1967. godine. Država je procenila da je “zbog jeftine nafte proizvodnja uglja nerentabilna i nepotrebna”. Nekadašnje naselje, koje je brojilo 2000 duša, raseljeno je i opustelo. Tek kasnije, mnogo kasnije, u njega su došli retki novi stanari. I izbeglice.

U odmaralištu, svakoga leta, ožive detinji veseli glasići u vreme tzv. “poljske nastave”, i možda protrče uraslim stazama i parkom, dok njihovi roditelji ostaju začuđeni pred tragovima nekadašnjeg života – tragovima, o kojima, bar za sada, nema zapisa.

Na vrhu Rtnja, na Šiljku, poput krnjeg zuba nepca, bode oblake ukrljak nekada dične kapele.

I nije samo ova priča ovakva, i nije jedina. I nije samo ovo samo priča o njima.

Ovo je i priča o nama.

http://dahplanine.com/da-li-znate-zanimljivu-pricu-o-kapeli-na-vrhu-planine-rtanj/

Nastavak na JuznaSrbija.info...