Izvor: juGmedia, 03.Avg.2018, 07:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
САТ
Још сам ишао у основну школу, када се мама појавила са две луксузне правоугаоне кутије. За брата и мене, то су вероватно били обични сатови, сатови који показују време. Мама је, са друге стране, крваво радила по неколико послова, не би ли својој деци приуштила по коју лепу ствар.
>> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << />
Можда је хтела само да имамо накит на руци, нашто што ће да „шљашти“, али направила је можда и најбољу куповину у свом животу.
Сеико 5 је класика, аутоматик, а опет, нешто најприближније врхунцу људске инжињерије, савршенство за мали новац
Изузетно поштујем сваку пару, и сто евра, колико сада кошта петица, не схватам као симболичну суму, ипак, ако би ми пред очима растурили механизам до најситнијих делова, и рекли да их је људска рука направила, и да их склапа на стотине хиљада, вредност сата би ми била много већа од новца који се за њега даје.
Оба су била од нерђајућег челика. Један је био коцкаст са светлоплавим цифером и платинастим бројчаником, док је други имао округло кућиште и цифер бледосиве боје која је вукла на браонкасту, са златним казаљкама, обложени минералним стаклом. Поседовали су и показатеље за дан и датум.
Као старији, имао сам право на први пик, и иако сам био јако млад, и привучен бљештавом бојом коцкица, зрелост ме је одвукла да узмем онај са „пензионерским“ изгледом. Не знам где је братов сат, и да ли га чува, ја сам мој носио, све до скора.
Нажалост, пре неку недељу, од пада, иако стакло није пукло, скинули су се знак петице и оквир око датума. Механизам још увек ради, али се казаљке каче за отпале делове. Поправка ће бити најмањи проблем, комшија и један од најбољих пријатеља је сајџија.
Нешто друго сам имао на уму.
За неку годину, мој сат, напуниће тридесет банки. Није очуван као нов, носи ожиљке живота мога, и понеку тучу, баскет, фудбал, пијанке. Мислим да га средим и пензионишем. Већ ме је уткао, има ме, заслужио је одмор и повремену смотру.
За сваки дан, мораћу да пронађем нову играчку. Боље рећи друга, јер, иако нисам колекционар, нити врхунски познавалац сатова и хронологије, знам подоста, и знам да следећи мерач времена, као и претходни, неће имати кварц. Имаће душу.
Сат поред мерења времена има и компликације. За мене је, док нисам спознао израз за друге корисне функције, компликација била јако негативна ствар. Нешто што би требало избегавати.
Компликације на сату су они мали кружићи који могу бити штоперице, прикази месечевих мена, вечити календар…
Да дочарам и додам једну компликацију овом тексту.
Поред Спилберга, један од омиљених редитеља ми је и Скорсезе. Пре него што сам почео да пишем о сату, одмах сам се сетио његовог филма Хуго. Изузетно, изузетно емотивно јак филм.
Скорсезе је помоћу њега хтео да да омаж почецима снимања, како је све настало, oмаж биоскопу и филму. Ипак, стицајем околности, прича је била толико јака да је основну идеју збацила у страну.
Мали дечак, Хуго, сироче, од оца, који је на железничкој станици био радник на одржавању сатова, једино што му је остало од њега, био је механизам, робот.. Сличан, управо сату. Нажалост, иако је знао да га састави, фалио му је део за навијање. Одрастајући на перонима, навијајући сатове, упорно је трагао за кључем.
Временом, научио сам да ценим рад
Железничка станица у потпуности осликала данашње животно окружење; а Хуго, мали дечак, прави представник обичног човека, пропаћеног, урабљеног и ишибаног, човека који и поред тога није изгубио осећај за оне око себе, чак ни за оне који га одгурују, а није изгубио ни осећај за културу, за наслеђе.
Хуго, фантастичан ванвременски јунак.
Дакле, компликације могу бити јако корисне, али само ако су ми заиста потребне. Мени сат треба да има казаљке, бројеве, по могућству римске и датум. Све друго превазилази ми дневне потребе.
Гледајући данашње тржиште сатова, могу рећи да су сатови као и људи. Прилагодили су се новом времену. Униформисали, постали издржљивији, штедљивији, прецизнији, ефикаснији, а још су и појефтинили. Све што захтевају је да им на неколико година променим батерију и радиће свој посао док не цркну.
Шта бих још хтео поред тога? Ништа нарочито, само да када га принесем близу главе, чујем откуцаје срца, а такав, такав већ тражи више времена, скупљи је, тражи да се одржава, а зна и да погреши, закасни. Шта ће ми који ђаво тако нешто!?
Када сам добио свој први, и једини ручни сат, нисам у њему видео више од украса. Временом, научио сам да ценим рад. Прво, своје мајке, па и оних мајстора који су га направили. Касније, са новим сазнањима, још сам више ценио рад оних који су механизам сата изумели.
Мајка је сатом унела одређену револуцију у мом животу, међутим…
Много више од аутоматских сатова, новина, књига, грамофона, много више од турске кафе, видео касета, боросана, много више од лимара, казанџија, кујунција, много више -биће важније какав ћу учитељ бити ја.
Хоћу ли своју децу научити да поштују туђи рад и туђе време. Хоће ли док им се по рукама врте разне справице, моћи да схвате да то неко прави, ради, хоће ли моћи да цене?
Ако до њих не допрем, ако схвате све касно као и ја, какав ћу сат купити, биће обичан популизам!
