Izvor: Blic, 04.Okt.2008, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Troje dece brine o nepokretnom ocu
JAGODINA - Zoran Antonijević (42) iz Međureča oboleo je 1999. godine od multipleks skleroze. Bolest je napredovala, pa je od 2003. vezan za invalidska kolica. Antonijević ne može da pomera noge, ruke jedva pomera, a kada je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku prestalo da finansira projekat personalnog asistenta za osobe sa invaliditetom, pao je na teret troje maloletne dece, Milice (16), Miloša (12) i Veljka (11).
Personalni asistent pomagao je osobama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << sa invaliditetom da donekle žive normalno, ali je pilot-projekat angažovanja osoba za pomoć okončan u junu. Od tada Zoranu Antonijeviću pomažu samo deca.
- Kad se meni ovo dogodilo, Veljko je imao šest godina, bio je mali dečak koga više nisam mogao da uzmem u ruke, da se igram sa njim, da ga presvučem, ništa. Najveći teret je pao na Milicu koja je imala jedva 11 godina. Moja supruga je otišla jer nije mogla da se pomiri sa mojom bolešću i ostavila je decu. Od tada me deca kupaju, hrane, oblače, pale mi cigaretu, brinu o meni, ali je mnogo bilo lakše kada sam imao personalnog asistenta, jer su deca bar donekle mogla da žive, mada oni nemaju detinjstvo - priča Antonijević. On sedi u električnim invalidskim kolicima kojima jedva može da upravlja. Na njegov svaki mig Miloš skače i donosi vodu, cigaretu koju mu i drži i gasi je, a kada ne pomaže ocu, radi domaći.
- Personalni asistenti koje sam imao mogli su da me izvedu u šetnju, da me odvedu do toaleta, da me presvuku. Ove godine na ekskurziju neće moći da ide ili Veljko ili Miloš, jer se pogodilo da je putovanje za njih u isto vreme i tako bi samo Milica ostala kod kuće, a ona ipak ne može da me vodi u toalet i da me kupa, jer mi je ćerka. Zato će jedan od njih dvojice morati da ostane kod kuće. Meni ništa ne treba, svestan sam života i moje bolesti, ali deci treba detinjstvo. Oni se boje da me ostave samog, jer ako se nešto desi sa strujom ili izbije neki požar, ja ne mogu ni da ga ugasim, a ne mogu ni da držim telefon da bih ih pozvao ili bilo koga drugog u pomoć - priča Zoran.
Dan ovih mališana počinje tako što ustaju u šest kako bi prvo obukli Zorana, odveli ga u toalet i spremili doručak za njega, a tek onda krenu u školu. Inače, Veljko je odličan đak i pored svih obaveza.
- Nije mi ništa teško da oko oca radim, mi smo na to navikli i to nam je normalno. Imamo kompjuter i ništa mi ne treba. Ja zamislim uvek želju da moj otac ozdravi, ali znam da je to nemoguće, ali se nadam - kaže Veljko.
Antonijević je hteo da zaposli ženu koja bi brinula o njemu, ali kako kaže, svaka je tražila bar 200 evra za taj posao, što je njemu bilo mnogo.
- U Centru za socijalni rad mi nude smeštaj u Gerontološkom, a decu da izmeste u hraniteljske porodice. To ne dolazi u obzir, ne mogu da mi razbijaju porodicu. Kada sam oboleo, hteli su da ih uzmu, jer ih je majka ostavili, dolazili i pretili mi "uzećemo ti decu”, ali ja sam vikao, svađao se, ne dam decu da mi uzmu - priča Antonijević.
Multipleks sklerozu ima pet osoba u Jagodini i svakome je teško, ali je Zoranovoj deci najteže. Projekat personalnog asistenta ovoj deci oduzeo je nadu da će bar malo moći da igraju fudbal, da se druže sa vršnjacima. Milica kuva za oca i braću i umesto interesovanja koje imaju šesnaestogodišnje devojčice, ona razmišlja o tome da li je oprala garderobu, šta će da ručaju i kada će stići da sredi kuću.
- Oduzimanje personalnog asistenta za nas ima nesagledive posledice. Ovaj projekat zaživeo je 2003. godine kada ga je finansirala irska vlada, a kasnije Ministarstvo za rad i socijalnu politiku, kao i Fond za socijalne inovacije, i to za 70 osoba u Beogradu, Smederevu, Jagodini i Leskovcu. Vremenom je država smanjivala broj onih koji mogu da koriste usluge personalnog asistenta zbog navodno velikih troškova, da bi danas ovaj projekat doživeo gašenje. Mi smo pokazali da je ovaj vid podrške jeftiniji od institucionalnog smeštaja. Broj korisnika je smanjen, tako da umesto nekadašnjih 12 osoba sa invaliditetom personalnog asistenta je imalo šest osoba. Mesečni troškovi za njih su 114.200 dinara sa sve porezima i prihodima - kaže Dimitrije Gligorijević ispred Centra za samostalni život invalida.
Pregovaraju sa Skupštinom grada
Kako kaže Dimitrije Gligorijević, postoji mogućnost da sledeće godine ovaj projekat za troje ili četvoro ljudi finansira Skupština grada Jagodine. On navodi da to ipak neće rešiti problem, jer nisu oboleli od multipleks skleroze poput Zorana Antonijevića jedini kojima je pomoć potrebna, tako da niko ne može da garantuje da će ova porodica i dobiti personalnog asistenta.
