Izvor: Politika, 02.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Trideset operacija za četiri godine
Kada bih imao novca za presađivanje tetiva leve noge, ponovo bih se rodio, jer bi mi prsti na levoj nozi bili ispravljeni, a zadebljali ožiljci otklonjeni, pa bih mogao normalno da hodam – kaže Uroš Vasić (21) iz Jagodine koji je aprila 2004. preživeo strujni udar od 25.000 volti
Jagodina – Ni četiri godine pošto je preživeo strujni udar od 25.000 volti, Uroš Vasić (21) iz Jagodine nije se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << potpuno oporavio. Da bi sanirao posledice opekotina, do sada je imao 30 operacija. Valjalo bi da mu se presade i tetive na levoj nozi, koje su oštećene 90 posto. Ali kako je njegov otac Nenad bez posla, a majka Dostana kao pevačica radi na Crnogorskom primorju, Uroš ne može ni da razmišlja o tako složenom i skupom zahvatu. I mimo toga, predstoji mu niz operacija kojima bi ožiljci trebalo da se poravnaju s kožom, kako mu ne bi otežavali pokrete.
– Ne znamo u kojoj inostranoj bolnici najbolje rade presađivanje tetiva, a nemamo ni para. Znam samo da bih se posle te operacije preporodio, jer bi mi prsti na levoj nozi bili ispravljeni, a zadebljali ožiljci otklonjeni, pa bih mogao normalno da hodam – kaže nam Uroš koji je stradao 27. aprila 2004. dok je prelazio preko pruge: Voltin luk je povukao njegov štap za pecanje, praktično ga „vozio" 10 metara, a onda ga bacio na kolosek. Lekari koji su ga pregledali neposredno posle udesa predviđali su da su mu izbrojani ne dani, nego – sati.
– Iako su opekotine trećeg stepena zahvatile 75 posto mog tela, iako sam tokom petomesečnog lečenja imao 27 operacija, dve smrtonosne sepse i izgubio 40 kilograma, borio sam se i uspeo da preživim. Bilo je i trenutaka kada sam poželeo da umrem, jer nisam mogao da podnesem užasne bolove, ali bih se setio porodice i nastavljao borbu – ističe Uroš, koji ne samo da je dobio bitku protiv smrti, već se hrabro uhvatio u koštac i sa životom: vanredno je završio srednju elektrotehničku školu, verio se sa Ivanom (svadba će biti do kraja godine), a našao je i posao.
– Obijao sam mnoge pragove, svi su me sažaljevali, ali niko nije hteo da me zaposli. Jedino su me kao fizikalca primili na tri meseca u Klanici „Agroživ". Iako trpim velike bolove, jer moje rane ne podnose hladnoću, pokušavam da sakupim svaki dinar ne bih li jednog dana otišao na operaciju noge. Jedno vreme sam i taksirao, ali mi je pukao ožiljak, pa sam prestao – kaže Uroš.
– Ne mogu da opišem koliko mi je teško dok ga gledam kako se muči. Nekada može da korača kilometrima, a nekad posle desetak koraka počne da jauče od bolova i ne može da se osloni na levu nogu. Ali, srećan sam što barem može potpuno da koristi desnu ruku, koju su mu besplatno operisali na privatnoj klinici „Orea" u Beogradu – sa suzama priča nam Urošev otac Nenad.
Nikolina Miletić
[objavljeno: 03/10/2008]
