Izvor: Večernje novosti, 23.Maj.2014, 22:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

“Oluja“ ih rastavila, potop ih sastavio

JAGODINA - Jagodinski Gerontološki centar juče je bio mesto dirljivog susreta, koji niko nije mogao da predvidi. Ružica i Divna Dević, dve jetrve, pre dvadeset godina, izgubile su jedna drugu u ratnom metežu, bežeći iz Benkovca u Hrvatskoj u koloni traktora i automobila. Dve vremešne žene u međuvremenu ništa nisu uspele da saznaju jedna o drugoj, dok ih ovih dana ponovo nije spojila nesreća - još jedan beg od opasnosti. Neverovatni >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << susret je potresao sve prisutne, štićenike i osoblje doma za stare... Porodični susret izazvala je bujica koja je ugrozila dom za stare u Umčarima. Sa drugim evakuisanim korisnicima tamošnjeg doma, pre dve noći put Jagodine krenula je i Divna Dević. Nevoljnike su dočekali zaposleni, među kojima su direktorka Slavica Dejković i socijalna radnica Jasmina Nikolić. - Naš centar ima mnogo korisnika, i sasvim je moguće da se njih dve ne bi ni srele, niti prepoznale. Kada sam pogledala spisak od 26 prispelih osoba, primetila sam i retko prezime Dević, koje ima i jedna naša štićenica. Otišla sam do nje i pitala je da li u porodici, bližoj ili daljoj, ima ženu koja se zove Divna. Tako se, rekla mi je baka Ruža, zvala njena jetrva, koju je poslednji put videla u rodnom Benkovcu, kada su pred pogromom „Oluje“ morale da pobegnu - priča Jasmina Nikolić.ZABRINUTOST DIREKTORKA Gerontološkog centra Slavica Dejković kaže da su pre dve noći, kada je pristigla grupa iz Obrenovca, Umčara i Paraćina, svi zaposleni u centru dežurali celu noć. - Bojali smo se i strepeli u kakvom će stanju doći ovi ljudi, pa su našu zabrinutost i oni sami primetili, nakon čega su počeli da nas teše, uveravajući i sebe i nas da su dobro i da nema problema - priča Dejkovićeva. Ružica je u poodmaklim godinama. Dosta se toga u njenom sećanju pomutilo, ali se dramatičnog bega i svega što ga je pratilo seća bez izuzetka. - Kada su nas proterali iz naših domova, uzeli smo samo najosnovnije stvari i bežali, čuvajući glavu. U opštem metežu, cela familija se raštrkala pred pretnjom da će svako ko ostane biti ubijen. Iza nas je ostalo sve što smo decenijama stvarali. Moj suprug Gojko i ja smo se nastanili u Kočinom Selu, kraj Jagodine. Mislila sam da naše najbliže više nikad neću videti. Prošle su godine, muž se razboleo i ubrzo umro, a ja sam još jednom promenila dom. Ovde sam naišla na divan prijem i ljude koji su mi zamenili porodicu, a sada sam konačno pronašla i moju dragu Divnu - ispoveda se Ružica. Divna je sa svojim sinom te 1995. godine, sa beskrajnom kolonom izgnanika, takođe došla do Beograda. Razmešteni su u obližnjoj Grockoj, a nekoliko godina posle Divna je postala stanar privatnog doma za stare u Umčarima. - Zanemela sam kad su mi kazali da je Ružica ovde. Nisam znala odakle da zapodenem razgovor, za koga prvo da je pitam. Dok smo bile u rodnoj Kovarni kraj Benkovca, živele smo kao da smo rođene sestre. Sada se ne razdvajamo - priča kroz suze Divna.

Nastavak na Večernje novosti...