Izvor: Politika, 12.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nestaje život u Velikoj Moravi
Kilometarske deponije na obalama, fabričke otpadne vode i nelegalne šljunkare prete da unište živi svet u najvećoj srpskoj reci, a za to ne mari niko, osim retkih zaljubljenika u prirodu...
Kragujevac, Paraćin, Jagodina – Velika Morava umire, a to, izgleda, nikog ne zabrinjava. U 12 opština kroz koje protiče, na čitavoj dužini od 185 kilometara, sve od Stalaća do ušća u Dunav, ne postoji mesto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za kupanje bez rizika po zdravlje. O stepenu zagađenosti najveće srpske reke, međutim, nema zvaničnih podataka, niti je ikada napravljena ozbiljna analiza ugroženosti ekosistema.
Sve manji ulovi ribe očit su pokazatelj da živi svet u Velikoj Moravi polako nestaje. Mutacije ribljih vrsta i flore na obalama reke ne mogu se više sakriti. Nelegalne šljunkare, sa kojih se nekontrolisano iskopavaju tone peska, menjaju tok reke i ugrožavaju riblja mrestilišta, kilometarske divlje deponije na obalama potencijalna su izvorišta zaraze, a fabričke otpadne vode od Velike Morave su napravile veliku kanalizaciju.
Ovako stanje na Velikoj Moravi vide dvojica zaljubljenika u prirodu: Goran Đurđević, osnivač jagodinskog „River garda”, privatne firme koja je korisnik ribolovnog područja „Morava centar”, i Vladimir Janković iz ekološke nevladine organizacije UNEKO sa sedištem u Paraćinu. Prema njihovom mišljenju, poslednji je trenutak da se krene u spasavanje „žile kucavice pomoravskog eko-sistema”.
– Obale Velike Morave su prava đubrišta, seljaci bacaju sve i svašta, a samo prošle godine na divljim deponijama u jagodinskoj opštini klanice su odložile 3.750 tona neprerađenih delova stoke, uglavnom iznutrica i kostiju. Fabrike za preradu metala nelegalno su priključene na gradsku kanalizaciju i direktno u reku ispuštaju svoje otpadne vode. U mulju punom teških metala umiru školjke i rakovi, a ulovi degenerisanih riba su sve češći – kaže Đurđević za „Politiku”.
Naš sagovornik smatra da je „sramno što inspektori, čak i kad im se ukaže na konkretan problem, ne žele da reaguju”. „Žalosno je”, dodaje Đurđević, „što o ovom problemu govore volonteri, a ne nadležni državni organi”.
Prema njegovom mišljenju, najveći krivci za ovakvo stanje na Velikoj Moravi su opštinske komunalne inspekcije, JVP „Srbijavode” i nadležni Instituti za javno zdravlje. Đurđević napominje da i pored očiglednih nepravilnosti, Institut za javno zdravlje u Ćupriji „još nijednom nije izdao negativno rešenje” firmama koje ispuštaju otpadne vode. Vladimir Janković se slaže sa ovim mišljenjem i napominje da nadležni „često namerno zažmure nad problemom”.
– Ko kontroliše koliko se peska i šljunka izvadi sa desetina šljunkara na Velikoj Moravi? Tvrdim da su zvanični podaci frizirani za potrebe firmi koje se bave ovim unosnim poslom i da je količina šljunka bar deset puta veća od onoga što se prijavi „Srbijavodama”. Država tako gubi ogroman novac, ali je šteta za eko-sistem daleko veća – kaže Janković.
Ovaj ekolog upozorava da nekontrolisana eksploatacija na brojnim nelegalnim šljunkarama menja tok reke zbog čega, kako kaže, dolazi do nestanka prirodnih mrestilišta ribe.
– Da stvar bude gora, peščani krateri se zatrpavaju otpadom, a kancerogene materije dospevaju i do poslednjeg u lancu ishrane, a to je čovek – opominje Janković.
Đorđe Kaljević, načelnik kraljevačkog odeljenja Republičke vodoprivredne inspekcije tvrdi za naš list da ova služba čini sve što može da se izbori sa vlasnicima nelegalnih šljunkara i onima koji prave divlje deponije, ali napominje da „za tu borbu nedostaju ljudi”.
– Sedam inspektora za sedam okruga (Borski, Pomoravski, Šumadijski, Moravički, Raški i Zlatiborski – prim. novinara), ni približno koliko nam treba. Sa nelegalnim šljunkarama nekako izlazimo na kraj, ali bitku sa divljim deponijama gubimo – kaže Kaljević.
Prema zvaničnim podacima, na Velikoj Moravi radi 35 šljunkara, a u izjavi za „Politiku”, direktor JVP „Srbijavode” Nikola Marjanović kaže da dozvole za eksploataciju važe godinu dana i da se, između ostalog, izdaju i na osnovu elaborata Instituta „Jaroslav Černi”:
– Vršimo precizne analize koliko se peska i šljunka može izvaditi na jednoj lokaciji i tvrdim da legalna eksploatacija ne ugrožava reku i eko-sistem. Problem je što postoje i oni koji se tim poslom bave bez dozvole, ali to nije u našem domenu, već obaveza vodoprivrednih inspektora. Takođe, mi nemamo nadležnosti ni kad je reč o divljim deponijama, ni kad je u pitanju ispuštanje otpadnih voda, osim u slučaju kanala za navodnjavanje u Vojvodini.
Ekolog Janković, međutim, smatra da nije logično što se u „jednoj ruci nalazi i nož i pogača”.
– „Srbijavode”, koje izdaju saglasnost za eksploataciju peska, nalaze se pod ingerencijom Ministarstva za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, a ovo ministarstvo, preko inspekcija, kontroliše i rad šljunkara. Sve se odvija u zatvorenom krugu, što otvara prostor i za korupciju – ukazuje Janković.
O haosu na Velikoj Moravi ponajbolje svedoče brojne šljunkare u selima oko Jagodine, koje su bez ikakvih oznaka i istaknutog naziva firme. Na njima nismo zatekli vlasnike, a radnici, uglavnom, nisu bili raspoloženi za priču.
U Glogovcu smo, pak, „uhvatili na delu” meštanina koji je na obali reke iz cisterne na traktoru istakao otpadnu vodu i đubre iz svog svinjca. Na pitanje da li zna da je to zabranjeno, odgovorio je: „Da vidite samo šta rade moje komšije”...
U istom selu smo izmerili i jednu od manjih deponija na velikoj Moravi. Od table na kojoj piše „zabranjeno bacanje smeća” pa do kraja otpada, uz pomoć kilometar sata na automobilu, ustanovili smo da ima „svega” 400 metara.
Brane Kartalović
[objavljeno: 13/06/2008]
