Izvor: Politika, 16.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mirno snivaju u tuđim domovima
Dijana i njen brat Danijel Radisavljević srećni su zato što više nisu u Domu za decu bez roditelja u Aleksincu, a Danijel Mirković iz romskog sela Strižila zato što više ne mora da sluša kako se njegova majka neprestano svađa sa očuhom
Jagodina – Izrazito bleda, čupava devojčica u mokrim pantalonicama spavala je na putnoj torbi jako nemirnim snom. Kada ju je moj ulazak u prostoriju Centra >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za socijalni rad u Jagodini probudio, počela je da plače. Pružila sam joj čokoladu. Krenula je ka meni nesigurnim korakom i bacila mi se u zagrljaj – priseća se za „Politiku" hraniteljica Gordana Panić prvog susreta sa Martom (2), koju čuva od jula prošle godine.
– Kada mi ju je majka predala kao stvar, jer niti ju je poljubila, niti, pak, pomilovala, jedva sam čekala da toj nepoznatoj devojčici poklonim svu ljubav i pažnju – dodaje Gordana iz sela Ribara.
Nakon nekoliko dana ova humana žena počela je da se stara i o Martinom rođenom bratu Viktoru Lazareviću (6).
– Ovde je mnogo lepo. Imam razne igračke. I puno garderobe. Mogu lepo da jedem i da se okupam. Deda me je kupao u šupi. Gordana mi je majka, jer me mnogo voli, a njen muž Tile mi je čika. A rodila me je Dragana – kaže Viktor.
Priče četvoro napuštene dece, smeštene u kući Ljiljane Jovanović u naselju „Leštar" nadomak Jagodine, takođe su obremenjene tugom i srećom što su pronašla dugo traženu ljubav.
– Ovde imam sve što sam želeo da mi pruže pravi roditelji. Majka me je ostavila još u bolnici. Sada je u Francuskoj. Do osme godine čuvali su me rođaci u Vukmanovcu kod Rekovca, onda sam bio kod tetke u Ribaru, pa opet u Vukmanovcu. Onda sam šest godina bio kod jedne porodice na „Koloniji" – navodi Srećko Paunović (15).
Dijana (12) i njen brat Danijel Radisavljević (14) srećni su zato što više nisu u Domu za decu bez roditelja u Aleksincu, a Danijel Mirković (16) iz romskog sela Strižila zato što više ne mora da sluša kako se njegova majka neprestano svađa sa očuhom.
– Kod teta Ljilje mi je mnogo lepo. Iako imam tri sestre i dva brata, koji su u Dečjem selu u Kraljevu, moja braća su sada Danijel i Srećko, a sestra Dijana. Tek sada imam porodicu – kaže Danijel.
I Valentina Hemeson (14), koja je kod hraniteljice Violete Simonović od septembra 2007. godine, kaže da u nekim trenucima ima utisak da se Violeta prema njoj ponaša kao prema svom detetu.
– Sa Violetom mogu da pričam o životnim stvarima o kojima nisam mogla sa bakom koja me je čuvala. Idem na letovanje, zimovanje, ekskurziju. Mogu lepo da se obučem. Zainteresovanija sam i za školu – iskrena je Valentina.
Najveća želja njene hraniteljice je da pronađe Valentininog oca Edvina, vlasnika klinike u Nigeriji. Jer Violeta je svesna da ova devojka san o pravoj sreći ne može da odsanja u tuđem domu.
-----------------------------------------------------------
Sve više hraniteljica
Prema rečima direktorke Centra za socijalni rad u Jagodini Biserke Jakovljević, hraniteljstvo je u Jagodini zastupljeno od 1998. godine, ali je interesovanje povećano od 2004. godine kada je Ministarstvo za rad i socijalnu politiku organizovalo akciju obrazovanja na nivou Republike.
– Od šezdesetoro dece bez roditeljskog staranja pedesetoro ih je u hraniteljskim porodicama. Centar je u nekoliko navrata organizovao četvoromesečno obrazovanje, a hraniteljice su najčešće žene koje već imaju sopstvenu decu. Deca kod njih mogu da ostanu do punoletstva, a ako studiraju, onda do kraja školovanja – navodi direktorka.
Zorica Gligorijević
[objavljeno: 17/01/2009]
.jpg)
