Izvor: Blic, 24.Maj.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mala istorija Dragova Miće Tozina
Dragovo, nekako, nije usput... Nikome. Između Gledićkih planina i Juhora, u sredini trougla koji čine Jagodina, Kragujevac i Kraljevo, znanom kao Levač, nijednom magistralnom putu blizu, Dragovo se raširilo po brežuljcima i živi svoj spori i ne mnogo veseli život srpskog sela koje samo ratovi i poreznici ne zaobilaze.
Srpskog sela koje stari: školske 1959/60. godine u školi je bilo 449 đaka, a četiri decenije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kansije - 165. Ove godine u prvi razred poći će petoro mališana.
- A 1918. godine u prvi razred upisana su 172 đaka - kaže Miroslav Ž. Simić.
A on zna. Miroslav Ž. Simić, kako se predstavlja na koricama svojih knjiga, ili Mića Tozin kako ga u Dragovu zovu, poslednjih dvadeset godina hroničar je ovog kraja. Među devet do sada objavljenih knjiga kapitalno delo predstavlja „Kraljevsko Dragovo" - povest sela koje su „krstili" Aleksandar Obrenović i Draga Mašin. „Povodom vašeg venčanja sa lepoticom Dragom Lunjevicom... odlučili smo da izvršimo fuziju tri sela Volujak, Puljci i Dubnica...", pisali su 1900. godine kmetovi i udvorički pozvali par da novom naselju kumuje. Zaljubljeni monarh, potom, skovao je ime u čast svoje žene...
Mića Tozin ima 64 godine, školovao se za stolara, i to veći deo svog radnog veka i bio, a uporedo s onim od čega se živi, radio je i ono što voli: organizovao je priredbe za svoje meštane, neretko u njima i učestvovao kao autor scenarija, voditelj, glumac... Za rad u kulturi odlikovan je 1988. ordenom rada sa srebrnim vencem, tri godine pre toga dobio je i zlatnu značku kulturno-prosvetne zajednice Srbije... Nekako tada, počeo je da prebira po arhivama i ispisuje dragovsku istoriju. Nema podatka o selu koji je neko nekad zabeležio ili je sačuvan u usmenom predanju, a da ga Mića nije uvrstio u „Kraljevsko Dragovo": odakle su se doselili, u kojim su ratovima učestvovali, koje su škole završili i gde su sada... od turskih vremena pa do danas.
U garaži kraj kuće na kraju sela, Mića je za sebe opremio pravi mali računarski centar: počeo je na onom malom kompjuteru „komodoru", da bi sada imao dva snažna računara, skener, printer, fotokopir mašinu... i DVD rekorder s kojeg na jednom kanalu lokalne kablovske mreže pušta „dragovski" program - muziku ili snimke s lokalnih veselja.
Pretražio je sve arhive i crkve u okolini, Jagodini, Kragujevcu i Kruševcu i sve podatke vezane za Dragovo preneo u svoje računare: od onih koji su se našli u sačuvanim turskim tefterima, preko crkvenih knjiga koje se uredno vode od 1836. do posleratnih zapisnika i dokumenta. Tako se zna ko je sve u Dragovu lakom rukom vadio zube i gde je taj zanat izučio, ko je bio kovač, a ko je sve postao direktor. Navedeni su, poimence, svi učesnici ratova od Karađorđa do onog s NATO, rodoslovi svih porodica do Kosova, Hercegovine, Crne Gore, ili odakle su već u Levač stizali pre dva veka... sve to u knjizi na 600 strana, zahvaljujući radu Miće Tozinog. Dobrovoljnom radu! Jer on sve to radi, kupuje opremu, putuje i sve... o svom trošku i svojom voljom.
I kako je „obradio" Dragovo, tako je uradio - u knjizi koju je upravo završio i za koju traži izdavača - i s celom Levačkom župom. Zatekli smo ga kako s mikrofilmova iz arhiva prepisuje podatke za Temnićku, a do 2010. planira da napiše kjigu i o Župi Belica, da opiše istoriju i varvarinskog i jagodinskog kraja.
I to nije sve: rukopis Mićine knjiga „Prabakin sat" jedan ugledni beogradski izdavač spremio je za štampu, ali je ovih dana odustao - u korist nekih komercijalnijih izdanja.
Mića, i njegova knjiga o običajima, verovanjima i merenju vremena u levačkom kraju - zanimljive, duhovite i poučne priče - sada čekaju nekog drugog.
- Što čekam? Pa kako ja iz Dragova da odem kod nekog u Beograd, kad nikog ne znam? - kaže.
A ni u Beogradu mnogi ne znaju za njega. Više na svoju, nego na Mićinu štetu...
Korpe pletene od pruća za Ameriku
Od polovine prošlog veka, pa do sankcija devedesetih - uredno je zabeležio Mića Tozin - u Dragovu su svi pleli korpe i nameštaj od pruća, a njihovi proizvodi izvoženi su u Evropu i u SAD. Od toga su živeli, i velike kuće napravili. A onda je sve stalo...
- Ja sam jedan od sedmorice preostalih korpara - kaže Mihajlo Jeftić Mikica, ljut, veoma, što se država još nije setila da oformi neko firmu, agenciju... ne zna kako bi se to zvalo, ali zna šta bi ta organizacija trebalo da radi... da korparstvo oživi u Dragovu.
- Samo da neko organizuje otkup i izvoz naše robe, lepo bi moglo da se živi. Sad zarađuju divlji nakupci...
Kod njega je prošlog meseca dolazio čovek iz Metkovića u Hrvatskoj. Da naruči robu za izvoz Amerikancima...
