Izvor: Politika, 23.Jan.2015, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su Joksim i Zvezdan preživeli golgotu
Kada su stigli u Drač, Italijani su ubili oko 10.000 konja, jer nisu hteli da ih prevoze brodovima. Joksimovog vranca Zvezdana, koji je nosio poverljivu arhivu, uspeli su da ukrcaju u lađu
Kada je završio Vojnu akademiju u Beogradu i stekao čin konjičkog potporučnika, Joksim Marković, rođen 1885. godine u Gornjem Štiplju kod Jagodine, dobio je službu u Smederevu. Nije ni slutio da će stečene veštine ubrzo koristiti u balkanskim, potom u srpsko-bugarskim ratovima, ali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i u Velikom ratu. Već 1912. godine dobio je čin konjičkog poručnika i postao komandir konjičkog voda. Iako ga nikada nije upoznao, Rajko Marković iz Jagodine, Joksimov praunuk, još pamti priče o njemu koje mu je ispričao deda Blagoje.
– U Kumanovskoj bici srpska konjica napravila je takav prodor da su se Turci zaprepastili. Kako je dva dana padala kiša, a Turci imali municiju sa metalnim čaurama, ona je zarđala na bojištu. Naša vojska bila je opremljena puškama „mauzer koka“, čija je municija bila sa mesinganom čaurom. Deda je pričao da je naša vojska zarobila elitnu tursku jedinicu iz takozvane Nizamske divizije. Naši oficiri odlučili su da turskim oficirima vrate sablje, jer su one čast za vojnike, i isprate ih muzikom. Turci se tada zarekli da nikada više neće napadati Srbiju. Tako je nastala muzika „Nizamski rastanak” – priča Rajko.
Prilikom nastavka oslobađanja Srbije, Joksim je krenuo ka Kosovu i Metohiji. Pošto je konjica bila prethodnica srpske vojske, bio je među prvim vojnicima koji su na Gazimestan poboli zastavu. Joksim je pričao da su svi vojnici klekli i poljubili zemlju, jer su je oslobodili posle 480 godina. Ovaj hrabri ratnik potom je učestvovao u srpsko-bugarskim ratovima, u okviru kojeg je najkrvavija bila bitka na Bregalnici. Kući se vratio 1913. godine, ali je već naredne ponovo bio na bojnom polju.
Joksim je na Gazimestanu dobio spomenicu „za osvećeno Kosovo“, za iskazanu hrabrost u srpsko-bugarskim ratovima na Bregalnici je stekao orden za hrabrost „Miloš Obilić“, u Cerskoj bici zaradio je orden za hrabrost „beli orao“, a za izuzetno iskazanu hrabrost prilikom proboja Solunskog fronta nagrađen je „Karađorđevom zvezdom“. Zanimljivo je da je ovaj orden mogao da dobije samo onaj koga predloži ceo puk.
– Na samom početku Velikog rata oficiri su već bili aktivni. Usledila je mobilizacija redova. U svim mestima začula su se zvona, vojnici su znali svoj ratni raspored i s pesmom na usnama odlazili su u svoje komande. Bila je to jedina mobilizacija koja je imala odziv od 98 posto, što nije zabeleženo u svetu – dodaje Rajko.
Pošto je Joksim bio na Drini, prva bitka u kojoj je učestvovao bila je Cerska. Prema njegovim pričama, Cer je bukvalno bio prekriven leševima, među kojima su dominirala tela austrougarskih vojnika. Srpska vojska je manje postradala u samoj borbi, ali ju je ubrzo pokosio tifus. Joksim se, srećom, nije razboleo.
Kako je bio u Drugoj armiji vojvode Stepe, „držao“ je desno krilo prema Bugarskoj. Dok je konjica tokom juriša uvek bila prva, prilikom povlačenja bila je poslednja, jer je štitila odstupnicu srpske vojske. Kada su stigli u Drač, Italijani su ubili oko 10.000 konja, jer nisu hteli da ih prevoze brodovima. Joksimovog vranca Zvezdana, koji je nosio poverljivu arhivu, uspeli su da ukrcaju u lađu sa nekolicinom preostalih konja. Nije bilo vojnika koji nije plakao, jer su im to bili ratni drugovi, a vrisak ranjenog konja nikada ne može da se zaboravi. I dok je Zvezdan putovao ka Komandi, Joksima su odvezli na ostrvo Vido, jer je bio iscrpljen od vojevanja.– Na ostrvu smrti bolesni vojnici spavali su pod šatorima. Pradeda Joksim je gledao kako svakog jutra iznose po dva-tri preminula vojnika. Najpre su ih pokopavali, ali kada više nije bilo mesta za sahranjivanje, ubacivali su ih u brodiće i bacali ih u more, odnosno „plavu grobnicu“. Srećom, pradeda je preživeo i otišao u Solun, gde ga je čekao Zvezdan – kaže Rajko za naš list.
Tada je ponovo formirana srpska konjica, brzometne puške „mauzer“ zamenjene su francuskim „labelom“, promenjene su uniforme. Joksim je sinu Blagoju pričao da je vojska plakala kada je menjala oružje. Počelo je formiranje Solunskog fronta. Tokom proboja Joksim je bio ranjen, ali se oporavio posle dvadesetak dana.
– Srpska vojska je za nepunih 45 dana od Kajmakčalana stigla u Beograd. Kada je ušao prvi eskadron, ulice su bile posute cvećem, a od okupljenog naroda nisu mogli da prođu. Svaki konjanik dobio je peškir, kao da ide u svatove. Kada je kralj Petar ušao na dvor gazio je po nemačkim i austrougarskim zastavama, pričao je pradeda – veli Rajko.
Joksim je preživeo golgotu i iz rata se vratio s činom kapetana prve klase. Nažalost, umesto da nastavi službovanje u vojsci, on je, kao i veliki deo vrsnih oficira koji su pripadali struji generala Živojina Mišića, koja nije bila pristalica jugoslovenstva, morao da se penzioniše. Otvorio je prodavnicu u rodnom selu i postao dobar domaćin. Sa suprugom Rajnom dobio je kćerku Budu i sina Blagoja. Preminuo je 1951. godine.
Zorica Gligorijević
objavljeno: 24.01.2015.
Pogledaj vesti o: Jagodina
.jpg)
