Izvor: Blic, 17.Dec.2010, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Deci iz doma ostavljaju i nasledstva
Niš - “Kad sam u Centru za socijalni rad u Nišu videla te crne oči J. G. znala sam da će doći u moj dom”, priča Ivana Mančić koja je prošlog decembra otvorila vrata svog doma i srca petnaestogodišnjem dečaku J. G. iz Jagodine.
Ivana je samo jedna od 200 obučenih hranitelja iz Niša koja brine o jednom od 225 mališana koji su u hraniteljske porodice u Niš stigli iz cele Srbije. Ako se tome doda i činjenica da u poslednjih šest godina u ovom gradu nijedno dete >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nije smešteno u Dom bez roditeljskog staranja, jasno je zašto Niš s pravom nosi epitet "grad hranitelja”.
Sunčica i Nenad Ibrahimović pored svoje dece brinu i o maloj devojčici
- Niko ga nije hteo, ali ni on nije hteo u hraniteljsku porodicu, iako mu je sudija pružio mogućnost da umesto u popravni dom ide kod hranitelja - nastavlja priču Ivana. - Mladić je morao da ode iz prirodne porodice u Jagodini jer je kao petnaestogodišnjak pljačkao trafike, prodavnice, obijao kola, krao motore... Bez reči smo se razumeli i pristao je da dođe kod mene. Tada je išao u prvi razred srednje škole u Jagodini, odnosno trebao je da ide. U Niš je došao sa 11 jedinica i brdom neopravdanih izostanaka. Upisali smo ga u školu u Nišu, položio je prvi razred, sada ide u drugi. Više nema jedinica. Nisam ovo uradila zbog novca, nisam čak ni znala da hranitelji dobijaju neku platu. Htela sam da moj sin Ilija dobije društvo jer je odrastao sa tri žene, pošto sam se davno razvela. Ilija i J. G. su potpuno različiti. Kad bih od njih dvojice uzela najbolje osobine dobila bih idealnog sina - kroz smeh priča Ivana.
J. G. je ćutke gleda, pomalo grize usnu, a na naše pitanje kako mu je u ovoj porodice kaže da je srećan. Sve vreme se igra sa mačorom Fićom, baca ga iznad glave. Fića je u ovoj porodici tek neki mesec duže od njega. Primeti se da su srećni sa Ivanom i Ilijom.
- Ilija i ja smo sada drugovi, izlazimo zajedno... Imam sve, daju mi i džeparac, ali mi i Ivana daje pare. Sve je u redu - škrto priča ovaj mladić.
Svestan je da mu je porodica Mančić pružila ruku, da je ovde našao dom, iako u Jagodini ima majku, oca, baku, deku... J. G. kaže da ima i devojku, i to "ozbiljnu vezu”.
Više brine o štićeniku nego o sinu
Ivana priznaje da veću odgovornost osećam za J. G. jer nije njen biološki sin.
- Strepim kad god izađu u grad, ali svesna sam da je to normalno i da momci moraju da izlaze. Svaki ima svoju sobu i zaista živimo kao da sam obojicu rodila. Od kad je J. G. došao kd nas postali smo popularni u komšiluku jer je on mnogo interesantan devojčicama. Ima on veliko srce i osećajniiji je od Ilije. Srećna sam što mu pomažem da se vrati na pravi put i sigurna sam da ćemo zajedno uspeti - priča Ivana Mančić.
Aleksandra je sama potražila spas u Centru za socijalni rad. Više od godinu dana je kod porodice Horvat. Ivanka sve vreme plače i priča koliku im je sreću donela ova devojka.
- Naš sin je u Sloveniji i zaista smo bili usamljeni suprug Đuro i ja. Imamo sve, vidite kuću sve, ali je bila prazna. Neće ona morati da ode od nas, daćemo joj sve, ma neće mi je niko uzeti... I kad napuni 18 godina, može da ode samo kad bude sama htela. Udaćemo je i odavde poslati da oformi svoju porodicu - kroz suze kaže Ivanka.
Aleksandra je pametna devojčica, koja pohađa osmi razred, ali se čini da je zbog loših životnih okolnosti prerano sazrela.
- Majka me je davno napustila, bila sam još beba, ostala sam sa ocem i bakom. Dok je ona bila živa sve je bilo u redu, ali kad je umrla moj otac je počeo da pije i da me zlostavlja. Odlučila sam da odem od njega jer me je stalno lagao da će prestati da pije, da će biti sve u redu. I sada me laže. Kad me mama Ivanka odvede u selo da ga posetim, kaže mi da mi je kupio patike, kad ga pitam gde su, on kaže da ih je prodao. Porodica Horvat mi je sve pružila, zaista su divni prema meni. Kupuju mi sve što hoću, čak baka i deka daju mi pare kad dođu. Njihov sin Aleksandar je obećao da će mi kad dođe iz Ljubljane doneti malu čivavu. Svesna sam da moram da učim, da moram da završim školu, da moram da se izborim za sebe - priča Aleksandra gotovo neverovatno zrelo za svoje tinejdžerske godine.
Najteži je rastanak
Sunčica i Nenad Ibraimović nisu mogli da imaju zajedničko dete, iako iz prethodnih brakova svako ima svoje dete. Odlučili su da postanu hranitelji i već 11 meseci u njihovom domu u selu Bubanj živi devojčica.
- Rekli su da će je uskoro odvesti od nas, ne znam kako ću to da preživim. Iako su nas učili da ne smemo da se vezujemo za dete, kako je to moguće. Ali, svesni smo da mora tako - očiju punih suza priča Nenad.
Sunčica je mnogo črvšća, svesna da će devojčici biti bolje sa majkom, jer postoji velika verovatnoća da će se vratiti u prirodnu porodicu.
- Zavolela sam je kao da je moja. I moja ćerka Aleksandra i Nenandov sin Marko je vole kao da im je sestra. Zaista se trudim da joj budem prava majka, sigurna sam da smo joj pružili mnogo ljubavi i vidi se da je srećna mala devojčica. Ali život je surov i sigurno će uskoro otići iz naše porodice. Ipak, ja ću biti srećna ako se vrati kod prave majke. Odlučila sam se da budem hraniteljka jer nije bilo posla, a i bolje mi je da budem kod kuće, čuvam dete i dobijem neku platu i penziono i zdravstveno osigurane. Nisam znala da će mi zanimanje hraniteljke doneti i ovoliku sreću i zadovoljstvo - priznaje Sunčica.
Plata od 10.500 hranitelju, plus penziono i zdravstveno osiguranje, odnosno 30 odsto veća plata za one koji brinu o deci sa pecijalnim potrebama, kažu hranitelji, nisu u prvom planu, već ljubav i pažnja koju im ta deca pružaju svakodnevno.
Prihvatila bebu duševne bolesnice Marija brine o tromesečnom Sretenu
Marija Verzio nije slutila da će pored dvojice sinova ostati sama. Deca joj žive u inostranstvu, a Marija je odlučila da u svoj dom u Niškoj Banji primi devojčicu. Inače, Marija je zaposlena u Dečjem centru kao profesor vajanja. Sada je na porodiljskom bolovanju jer čuva tromesečnog Sretena.
- Želela sam da imam porodicu i da svoju ljubav pružim nekom detetu bez prirodne porodice. Kad su mi ponudili da prihvatim još nerođenu bebu duševne bolesnice nisam se dvoumila. Meni nije bilo važno da li će beba biti bolesna. On se još vodi kao rizična beba, stalno ga vodim kod raznih lekara. Doneo mi je radost. Presladak je, miran, preporodila sam se uz njega. Iako je kod mene već dva meseca nisam još primila ni dinar jer je došlo do neke greške. Sama sam mu kupila sve što treba. Kolica sam dobila od UNHCER-a. Volela bih da ga nikad ne odvedu i da stalno živi kod mene - kaže Marija.
Pogledaj vesti o: Jagodina
.jpg)
