Izvor: Politika, 05.Jun.2015, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Cveta nije izdržala do mora
Marko Marković, sin trgovca Milete iz Jagodine, nosilac Albanske spomenice, rođen 1891. godine, preživeo je Veliki rat i preminuo 1959. godine. Kako je 1914. godine već bio u regrutnom sastavu, odmah je krenuo u Veliki rat. Njegov sin Mileta, koji nosi dedino ime, doktor pravnih nauka, koji živi u Istri, seća se da je otac svakog dana pričao o strahotama rata koje je preživeo. Ali, najčešće je pričao o prelasku Albanije. Mileta i dan-danas pamti najtužniju priču.
– Pošto >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je moj deda Mileta znao da izmučena i osiromašena Srbija nije bila u mogućnosti da svakom vojniku obezbedi konja, svoga sina Marka u rat je poslao sa kobilom Cvetom. Njih dvoje su u nedoglednim snežnim brdima Albanije zajedno podnosili patnje. Danima i satima su hodili kroz bespuće, a da nisu sreli ni žive duše. Samo su ih led i sneg u stopu pratili – tužno priča za „Politiku” Mileta, koji je objavio preko 300 stručnih i naučnih članaka i 11 knjiga i koji je i u 87. godini veoma aktivan.
Kada su gladni i iscrpljeni ušli u neko albansko selo, Marko je iz vunene čarape izvadio zlatnik koji mu je majka Draginja dala kad je polazio u rat. S namerom da proda zlatnik, ušao je u prvo dvorište i, kako nije znao jezik, napisao „150”. Albanac je napisao „135”. Marko nije pristao. Ušao je u drugo dvorište. Priča se ponovila. Kada je ušao u treće dvorište, ponuđeno mu je 140 albanskih novčića. I on je pristao. Kada je dobio novac, uzeo je najveći novčić i pružio ga gazdi kuće. On mu je dao proju.
– Tako su moj otac i Cveta nastavili svoj tegobni put. Čekali su ih opet sati i dani po hladnom vetru i dubokom snegu. Tata je proju podelio napola. Jednu polovinu stavio je u torbu, a drugu podelio napola. Jedan komad je dao Cveti, a drugi je sam pojeo. Sutradan je na isti način podelio i drugu polovinu. Kada je shvatio da im više nije ostalo hrane, moj otac je gorko zaplakao – seća se Mileta očeve priče.
Čovek i konj su danima otežano koračali po snegu i vetru. Gubili su snagu. Cveta je počela da zaostaje. Onda je pala. „Hajde, Cveto, samo još malo. Uskoro stižemo na more. Tamo nas čeka spas”, bodrio je Marko svoju kobilu. Ona mu je bila jedino sećanje na Jagodinu, roditelje, braću Momčila, Mihajla, Miloša i Milana i sestre Radmilu i Mariju. Podsećala ga je na dom, njegovo dvorište...
– Cveta je ponovo pala. Otac je nastavio da joj tepa. „Hajde, Cveto, još malo... Do mora...”, pokušavao je da je osokoli. Bila je potpuno iznemogla. Samo je svojim krupnim očima tužno gledala u mog oca. Kao da je znala da joj nema spasa. Otac je razmišljao kako da je ostavi kad ga podseća na mladost i rodnu kuću. Ali, morao je da nastavi za svojim saborcima – veli Mileta.
Marko se sagnuo, poljubio i pomilovao Cvetu. „Zbogom, Cveto“, tiho je izustio. Ona ga je i dalje gledala tužnim očima. Dok je koračao ka brdu, Marko se često osvrtao ka svojoj kobili i mahao joj. Kada se popeo na vrh brda, okrenuo se i pogledao u njenom pravcu. Cveta je podigla glavu kao da je želela da se još jednom oprosti od njega. Marko je teško zadržavao suze koje su mu navirale na tužne oči. Zamakao je iza vrda. Cvetu više nikada nije video.
Pogledaj vesti o: Jagodina
