Izvor: Politika, 30.Mar.2011, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve koje na taj status nemaju pravo
Za one koji ih napadaju, ni Koštunica ni Kusturica ne mogu biti žrtve, jer su oni, iz perspektive jednog dela srpske i intelektualne elite, (naj)odgovorniji za toliko drugih žrtava da nemaju pravo da se ,,kriju” iza zakona
Vrlo rano sam shvatio da postoje dve vrste žrtava. One koje vredi žaliti i za koje se vredi angažovati, i one druge koje nisu vredne ni žaljenja ni angažovanja. U gradu u kom sam odrastao, istočnom Čikagu (East Chicago), rano ste se upoznavali sa nasiljem, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kriminalom i strahom koji podrazumeva život u,,inner city” (najuži centar grada – u američkom kontekstu to znači siromaštvo i vlast tvrdih momaka i dece asfalta).
Tamo su se svakodnevno dešavala ubistva, pa čak i ubistva mojih vršnjaka iz osnovne i srednje škole, uglavnom zbog sukoba uličnih bandi. Kod nas je to najčešće značilo da su se ,,Latinski kraljevi” (Latin Kings) borili oko teritorije protiv svojih krvnih neprijatelja ,,Sledbenika”, (Disciples). Žrtve ovih borbi retko su spominjane u televizijskom dnevniku, a i kada su ih spominjali nisu ulazili u detalje iz njihovih života. Na TV nismo viđali njihove majke, braću i sestre kako žale za njima: to smo gledali uživo. Neki nisu žalili ove žrtve jer su smatrali da su se sami odlučili za nasilje i kriminal, ali i zato što su ih doživljavali kao pretnju prosečnim građanima koji su živeli u boljim delovima grada. Nije pomagalo ni to što su ,,kingsi” većinom bili Portorikanci i Meksikanci, a članovi ,,Sledbenika” većinom crnci. Da je boja kože žrtava važna pokazala su istraživanja rađena širom Amerike: žrtve iz redova manjina ostajale su nevidljive za američke medije, koji su bele žrtve nasilja prikazivali vrlo emotivno i sa mnoštvom detalja.
Da ovo važi i za Balkan uverio sam se tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Srpske žrtve većinom su bile ,,nevidljive” za zapadne medije. Malo kad smo se upoznavali sa detaljima iz života bilo koje srpske žrtve. Ovo ne govorim iz pristrasnosti da bih nešto oduzeo žrtvama drugih naroda bivše Jugoslavije već da pokažem da je najveći razlog zbog čega srpske žrtve nisu predstavljene u medijima bilo to što se podrazumevalo da su žrtve srpske nacionalnosti bile žrtve ,,srpskog nacionalizma”, ,,srpske agresije” ili ,,politike Slobodana Miloševića”. Drugim rečima, oni su posmatrani kao žrtve sopstvene nacije, a ne onih koji su ih ubili, ranili, silovali ili opljačkali. U stvari, podrazumevalo se da su oni zaslužili to što ih je snašlo zbog nekakve kolektivne krivice srpskog naroda.
Čini mi se da je u Srbiji zavladalo nekakvo slično viđenje i da neki sad tvrde da nema baš svako pravo da bude viđen kao žrtva. Merilo koje odlučuje o tome ko ima, a ko nema ovo pravo izgleda da je ponovo ,,srpski nacionalizam”.
Osude Emira Kusturice zbog tužbe protiv E-novina u poslednjih nekoliko nedelja šalju jednu jasnu poruku koja između ostalog govori da Kusturica nema pravo da bude žrtva. Njegovi napadači vrlo malo energije troše u dokazivanju da su optužbe na njegov račun iz spornih tekstova istinite i tačne, a više energije troše da dokažu da su napadi na njega samo ,,satira”, odnosno da je on loš i zao čovek koji zaslužuje i mnogo gore nego da se o njemu objave neke laži i klevete. Uz to se podrazumeva da je loš i zao zbog toga što nije branio Sarajevo i što je postao simbol srpskog nacionalizma i prkosa. Isti mentalni pristup je u pitanju i kada se pogleda javna hajka protiv Vojislava Koštunice, gde se koristi tragedija i zločin ubistva premijera Zorana Đinđića da bi se Koštunica kaznio i da bi ,,platio” za sva svoja ,,zlodela”, pa makar ta ,,zlodela” nemala veze sa ubistvom Đinđića.
Za one koji ih napadaju, ni Koštunica ni Kusturica ne mogu biti žrtve, jer su oni, iz perspektive jednog dela srpske intelektualne elite, (naj)odgovorniji za toliko drugih žrtava da nemaju pravo da se ,,kriju” iza zakona, koji, doduše, u ovim slučajevima očigledno i jeste na njihovoj strani.
Ironija je u tome da oni koji najviše osporavaju pravo ovoj dvojici da se vide kao žrtve i koji smatrajući da zakon i Ustav ne bi trebalo da štite osobe poput njih, istovremeno predstavljaju najglasnije branitelje ,,demokratskih” i ,,zapadnih” vrednosti.
Nije mi jasno koje zapadne vrednosti daju nekom pravo da kleveće ili da ,,političku pozadinu” pretvara u krivično delo. Pre će biti da je posredi vekovima nam poznati zakon da ,,sila Boga ne moli”.
Obrad Kesić
objavljeno: 31.03.2011.
