Izvor: Blic, 08.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Živimo u farsi
Živimo u farsi
Na sceni Beogradskog dramskog pozorišta večeras biće premijerno izvedena predstava 'Malajsko ludilo' po istoimenom nezavršenom romanu Slobodana Selenića, u režiji Alise Stojanović. Dramatizaciju su uradili Maša Stokić i Nebojša Bradić, dok likove tumače Branka Petrić, Pavle Pekić, Slobodan Ćustić, Branislav Trifunović, Stefan Kapičić, Ljubinka Klarić, Katarina Žutić, Daniel Sič i Tara Manić. Scenografska rešenja delo su Darka Nedeljkovića, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kostimografska Zore Mojsilović a kompozitori su Ivana Stefanović i Dragan Mitrić.
Reč je o komadu koji nastoji da preplitanjem prizora daleke i bliske prošlosti kao i prizora sadašnjosti dokuči uzroke večite balkanske nesreće, odnosno konkretizuje takozvani balkanski sindrom. Naime, destrukcija iz ličnog i društvenog beznađa usmerena je i ka okolini ali i ka samom sebi. Govoreći o ovom komadu i liku koji tumači Slobodan Ćustić je u razgovoru za 'Blic' rekao kako je zapravo reč o malajskom ludilu u zemlji Srbiji:
- Ma, srpsko ludilo! Nebojša Bradić i Maša Jeremić uradili su veliki posao dramatizujući, kao što je poznato, nezavršen roman. Naravno, u svemu tome dominantna je veličina Slobodana Selenića i njegovog dela. Poenta jeste da se opšta, društvena katastrofa poslednjeg rata i raspada Jugoslavije oslika i kroz lične, intimne pripovesti. Jer, ona je umnogome i uzrokovana upravo iz ličnih perspektiva, odnosno pojedinačnih destrukcija i beznađa. 'Malajsko ludilo' je uistinu priča o raspadu Jugoslavije. Dakle, veoma korespondira sa trenutkom u kome živimo?
- U pravu ste. Mada se mi prvenstveno bavimo običnim ljudima koji su u toj situaciji, tačnije kako jedan običan čovek u jednom trenutku postane nenormalan. I to, pre svega, zahvaljujući medijima. Ljudi jednostavno, u većini slučajeva, ne znaju da čitaju novine.
U kom smislu?
- Jer oni veruju onome što piše a ne onome što se kaže time što je napisano. Donekle smo polupismen narod po tom pitanju. Ne umemo da čitamo između redova, a istina se uvek krije baš između redova. I, čini mi se, nikad nije u samom naslovu. Naslov se uvek trudi da nam skrene pažnju sa glavne teme sa kojom moramo biti upoznati. E sad, na pozorišnim daskama mi se bavimo samo tim delom - napisanim između redova. Vi igrate dalmatinca, gazdu konobe...
- Trudim se da dam bar jedan deo lepe morske atmosfere. Kad sam bio mlađi išao sam često u Dalmaciju na more i pamtim te domaćine kao uslužne ljude koji su umeli su da naprave štimung. Trudim se da budem štimung majstor. Sa nekoliko mojih kolega čak i pevam lepe dalmatinske pesme. Selenić je u svom romanu lik koji igram okarakterisao kao nekoga preko koga se moglo naslutiti šta će se događati. Dakle, crta hrvatskog šovinizma koji je izrastao iz nacionalizma. Podvlačim to jer mi, sva je prilika, još uvek ne umemo da razlikujemo nacionalizam od šovinizma. A šovinizam je naterao u paranoju narode. No, mi smo odlučili da ja ostanem taj domaćin koji daje atmosferu, koji je srdačan. A kog je žanra stvarnost koja nas okružuje?
- Društvena ili socijalna drama sa elementima farse. Jer, ovo više nije ni komično. Prestao sam i da se smejem. Evo, sad gledam ove novine... ti naslovi članaka... pa, malo je reći da je strašno. Najpopularniji su političari pa mafija. Da se razumemo, protiv prave mafije nemam ništa. Jer prava mafija ne dira obične građane. Oni imaju svoje krugove kretanje i, ako ih ne diraš, neće te dirati. Međutim, to je tako u belom svetu. Kod nas su stvari znatno mutnije. Najviše je onih sitnih podrepaka koji ne smeju da odluče. Političari prihvataju sve vrste podrepaka - to je da te muka uhvati. Međutim... (smeh) strahujem da se ne zarati ponovo. Zašto strahujete?
- Pre raspada Jugoslavije, odnosno pre rata snimio sam šest filmova u kontinuitetu. Potom je izbio rat i presekao (mi) mnoge niti. Nisam hteo da učestvujem ni u čemu što je imalo veze sa tim ratom. Zanimali su me samo ljudi koji su stradali. Politika me nije zanimala. Pomagao sam stradalnicima gde sam mogao a mogao sam. I to sam uradio i materijalno i kao umetnik. Evo, sad je ponovo počelo, radim izvesno vreme u kontinuitetu pa me prosto zebem od same pomisli šta bi moglo sve da se dogodi. Tatjana Nježić
