Izvor: Vostok.rs, 07.Jun.2020, 18:55
Živela Srbija
Čačak – U daljini se plave vrhovi i ogranci Alpa, a s južne strane pružila se pusta ravan, da se okom sagledati ne može. Na sredini polja jedan prostor ograđen žicom i na njemu napravljene drvene barake za stanovanje leti i zimi. Okolo žica i na kapiji udvojena straža sa bajonetima a iznad logora nebo, gde jedino svoje poglede upiru srpski zarobljenici. I jednu baraku odrediše za srpsku osnovnu školu. Srpčadi dosta. Nekoga uhvatili u bežaniji, nekoga kod stoke u polju, nekoga doterali sa majkom i sestrom, tek skoro blizu pet stotina dece u sredini Madžarske robuju bez hleba i odela, piše Gvozden Otašević za Politiku Kome su ta deca bila opasna? Odgovor je bio prost. To su deca srpskih ratnika koji odoše preko Albanije, i deca onih koji se odmetnuše u šumu... A gde su njihove kuće? Kuće su ima spaljene, roditelji povešani, a na zgarištima njihovih ognjišta i domova viju crni gavrani... I ova mala deca sve su to znala i sa ponosom svoje roditelje pominjala... Patila su i deca, kao i odrasli, krijući pevala pesme o svome narodu i svojoj otadžbini, čeznući za slobodom... I nabaviše se klupe, table, učila, učitelj – jedan neprijateljski vojnik i jednog dana škola otpoče svoj rad... A on se zvao Toma Maksimović, učenik drugog razreda osnovne škole u Nežideru 1917. godine. Svršio je u Srbiji prvi razred ali je rat sve prekinuo. Otac mu je otišao sa srpskom vojskom, a majka gde mu je ne zna... Bio je iz Velikog Popovca, Okruga požarevačkog, i zna toliko da je bežao do Mitrovice, Peći i Skadra, da se nije mogao u lađu ukrcati i da su ga naprijatelji uhvatili i doterali u lager zarobljenički... Jednog časa pisalo se latinicom. Jedan po jedan đak izlazio je na tablu i pisao po jednu rečenicu, koju im je učitelj zadavao. Učitelj je srpski dobro znao. Dođe red i na Tomu. Učitelj mu reče da napiše na tabli „Živela naša otadžbina Austrija”... Toma oćuta i zamisli se... Poče da piše, pa izbrisa, i na njegovom licu primetilo se uzbuđenje. ‒ No, piši – reče mu učitelj i ponovi rečenicu. Toma je ćutao... Deca su sva uprla oči u njega... Svi su osećali šta će Toma učiniti. A on postaja malo, gledao je pravo u tablu i ćutao... I kao odjedared sinu mu neka misao kroz glavu, on poče pisati tako brzo da su parčad od krede padala na pod i na tabli je pisalo: „Živela naša otadžbina Srbija.” Svi drugovi zapljeskaše, a on se okrete i pobednički pogleda po učionici. Učitelj ljutito otera Tomu na mesto, pa izađe iz škole. Sutradan je Toma bio kažnjen da bez hleba ide u slaboj obući van lagera, i seče trsku. Celoga dana je radio i samo ćutao. Katkad je zastao u poslu i zagledao se u svoje noge koje mu je trska izbola, ali ga je stražar kundakom opomenuo da radi... I tako je protekao dan. Toma nije u usta uzeo ni hleba ni vode. No znao je on zašto pati, iako mali znao je da je Srbin, voleo je svoj narod i svoju otadžbinu Srbiju, ali su njegove patnje bile prevršile njegovu moć i snagu... Čudno dete, plakalo je i molilo se stražaru da ga pusti da se malo odmori... Niko ne zna kako ga je nestalo kroz gustu trsku. Samo kad su umorne zarobljenike i po deseti put prebrojavali pred kapijom pri ulasku u lager, videli su da jednoga nema... I vojnici su se vratili da ga traže, ali ga ne nađoše. Tada je svirala uzbuna i ceo bataljon vojske krete u poteru... Sunce je već bilo zašlo iza vrhova brda bečkih i njegovi zraci bili su kao lepeza pružena na horizontu. Na jednom drvetu, koje se jedva primećivalo iza izrasle trske, visio je Toma obešen o svoje tkanice... Obesio se čeznući za svojom školom u Srbiji, a iz poderanog džepa njegove prljave zarobljeničke bluze virila je jedna hartija na kojoj je bilo napisato: „Živela moja otadžbina Srbija.” Kad je skončana vojna, ove potresne redove pribležio je jerej čačanski Živojin Aleksić, u Velikom ratu vojni sveštenik u Višegradu, koji je zatim interniran u Nežider. Gvozden Otašević, Politika
