Izvor: Politika, 14.Apr.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zemljište, gazdinstva i udruživanje
Udruživanje u poljoprivredi je veoma složeno u državi u kojoj je teško složiti i najbliže po rodu
Poljoprivreda će i u budućnosti u velikoj meri uticati na budućnost naroda i države Srbije. Od velikog broja pojedinačnih vrednosti poljoprivrede kod nas se izdvajaju dva osnovna bogatstva. To su zemljišta i porodična gazdinstva.
Poljoprivredna zemljišta su po površinama ograničena. Umesto povećavanja, njihova površina se stalno smanjuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (zbog izgradnje puteva ili objekata raznih namena).
Površine zemljišta se, kao što je poznato, precizno iskazuju hektarima. Manje tačne mere se odnose na vrednost poljoprivrednog zemljišta. U tom smislu se ističu klase kao jedinice mere. Površina zemljišta od jednog hektara prve klase ima višestruku vrednost u odnosu na istu površinu četvrte ili pete klase. Prema opštim saznanjima, u proteklih 50-60 godina došlo je do značajnijeg pogoršanja kvaliteta (a to znači – vrednosti) zemljišta. To se odnosi na one krajeve Srbije gde je došlo do osetnog smanjenja ukupnog broja stoke. Smanjenje vrednosti zemljišta u konačnim efektima znači kao da se došlo do smanjenja površina! Snižavanje kvaliteta zemljišta za samo deset odsto isto je kao smanjenje površina u istom procentu (na primer, od dva miliona hektara gubitak je čak 200.000 hektara!).
Na sličan način se gubi vrednost poljoprivrednog zemljišta slabom ili pogrešnom obradom. I tada se snižavaju klase, pa time i – površine.
Konačno, ne treba zaboraviti najgrublji način gubitka zemljišta. To je ostavljanje u parlogu, nezavisno od toga šta je razlog.
U svim slučajevima formalna (statistička) površina poljoprivrednog zemljišta nije ona s kojom se stvarno računa kao s bogatstvom.
Na sličan način je moguće i povećanje vrednosti (ili klasa) zemljišta; sporo, mukotrpno, upornim sprovođenjem onih mera za koje se pouzdano zna da vode ka poboljšanju. Za to nije potrebna neka velika nauka – to je poznato svakom dobrom domaćinu-poljoprivredniku.
Porodična gazdinstva su drugo veliko bogatstvo poljoprivrede Srbije. I za ovu tvrdnju nisu potrebna nikakva naučna dokazivanja. Najvažniji dokaz su one države koje važe kao najuglednije u Evropi. Opredeljenost i ljubav prema svakom parčetu svog poljoprivrednog zemljišta, prema svakom grlu stoke, sa brigom koja se tome posvećuje, jednostavno ne mogu da imaju konkurenciju. Pojam radnog vremena i dužine rada kod porodičnih gazdinstava ne postoji, već samo želja i nastojanje da se svake iduće godine postigne još više i bolje. Pokušaji uštede svakog dinara donose na kraju manje troškove, isto kao i „kopiranje” iskustava od onih koji su bolji.
Ono što nedostaje Srbiji i što pravi mnogo problema je pojam udruživanja. Taj pojam je u praksi veoma složen i težak u državi gde je teško složiti i najbliže po rodu, po komšiluku ili po bilo kakvoj delatnosti. Nekad je to bio dobar začetak, onda kada je za celo selo postojala samo jedna vršilica žita. U nastavku su velika pomoć bile zadruge koje su nestajale iz nerazumljivih razloga. Sada su udruživanja apsolutno potrebna i jedan od najvažnijih načina da se postižu oni efekti (po prinosima, kvalitetu, troškovima), koji mogu da budu konkurentni sa onima koji su u našem okruženju bolji od nas. Da li kao zadruga ili na neki drugi način, skoro je potpuno svejedno. Osnovu udruživanja čine dokumenta koja obavezuju, međusobno poverenje i pozitivne razlike koje moraju biti svakom dostupne i jasne.
Redovni profesor univerziteta u penziji
Milan St. Tošić
objavljeno: 14.04.2014.
