Izvor: Politika, 04.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaustavite Internet!
„Zaustavite Rojters!”, anegdotska doskočica iz (naše) istorije, iz vremena kada su funkcioneri verovali da mogu da spreče objavljivanje politički nepodobnih vesti, nije, reklo bi, se primenljiva danas, kada je svet povezan Internetom koji ignoriše državne granice, omogućava instant komunikaciju i nesputano širenje informacija.
Ali, da li je baš tako? Sve više je dokaza da i danas ima nastojanja da se „zaustavi Internet”. Prava eksplozija on-lajn sadržaja, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji se neprestano kreiraju u svakom kutku planete i koji su u svakom momentu dostupni svima koji imaju izlaz na globalnu info-stradu, nije promakla ni onima koji svoju vlast održavaju, između ostalog, i na uskraćivanju informacija onima kojima vladaju. Otuda, rastuća cenzura Interneta u direktnoj je srazmeri sa porastom njegovog korišćenja kao moćnog sredstva političke mobilizacije.
Ova cenzura se praktikuje na svakom kontinentu, tvrdi Amnesti internešenel, koji je pokrenuo globalnu kampanju da se trend ograničavanja Interneta zaustavi uz poruku da je ovo novo bojište za ljudska prava.
Sve je, naravno, više i onih koji proučavaju tu novu oblast, pa se tako u knjizi nedavno objavljenoj u Americi pod naslovom „Access Denied: The Practice and Policy of Global Internet Filtering” („Pristup uskraćen: Praksa i politika globalnog filtriranja Interneta”), pokazuje da države, čak i one koje zvanično ne kontrolišu sadržaje Interneta, pronalaze načine i tehnike da, shodno političkim potrebama, svojim građanima uskrate ono što je po oceni vlasti nepoželjno da vide.
Kao najsveobuhvatniji Internet cenzor najčešće se pominje Kina, koja rutinski blokira pojedine sajtove, što je bilo očigledno posle prošlomesečnih nemira na Tibetu. Kinezima – procena je da tamo Internet koristi oko 130 miliona ljudi – zabranjeni su sadržaji koji „ugrožavaju državnu bezbednost i javni interes”, što se pre svega odnosi na pojedine blogove (internet-dnevnike) na kojima se raspravlja o unutrašnjim kineskim pitanjima i političkim slobodama, ali su isto tako povremeno nedostupni i portali velikih zapadnih medijskih kuća, poput Bi-Bi-Sija, dok je Vikipedija, popularna on-lajn enciklopedija permanentno blokirana.
Posetioci internet-kafea obavezni su da se prilikom svake posete registruju, a zapadni mediji tvrde da je zbog internet-aktivnosti u kineskim zatvorima oko 60 osoba.
U Pekingu se zvanično tvrdi da nema internet-cenzure, kao i da se domaće zakonodavstvo u ovoj oblasti ne razlikuje bitno od američkog ili britanskog. Pre neki dan, međutim, emitovana je vest o poruci Olimpijskog komiteta kineskoj vladi – podsećanju da je, kao olimpijski domaćin, u obavezi da sasvim otvori internet-komunikacije za oko 30.000 akreditovanih i neakreditovanih novinara koji će u avgustu izveštavati o ovom sportskom (i medijskom) spektaklu.
Nije tajna ni da u kontroli internet-sadržaja Kini (ne)voljno pomažu i velike internet-korporacije, poput Gugla, Jahua i Microsofta, koje sa vlastima u Pekingu imaju dogovore o blokiranju pojedinih političkih sadržaja, dok su za uzvrat dobili dozvolu da u Kini posluju i ubiraju profit. Gugl je lane oštro kritikovan zbog toga što je Kini predao podatke o korisnicima njegovih servisa, koji su u opticaj pustili sporne materijale.
Kina je u centru pažnje zbog svog globalnog značaja i uloge, ali sličnim metodama kontrole internet-sadržaja pribegavaju i drugi. Najčešće se u ovom kontekstu, kao najagresivniji, pominju Iran i Saudijska Arabija. U ovom društvu je i Kuba, gde je i prodaja kompjutera strogo regulisana.
Sirija, gde je poslednjih godina broj korisnika Interneta narastao na oko milion, dok ih je pre osam godina bilo manje od 20.000, blokira oko 150 „nepodobnih” sajtova, dok posetioci internet-kafea treba da prijave svoje lične podatke, kao i on-lajn provedeno vreme. „Reporteri bez granica” su 2006. godine Siriju proglasili za „najveći zatvor sajber-disidenata” na Bliskom istoku.
U Ujedinjenim Arapskim Emiratima zabranjen je pristup pornografskim sadržajima i sajtovima koji kritikuju tamošnje vlasti. U Burmi nije dozvoljeno korišćenje veb-mejl sistema kao što su Hotmejl ili Jahu. U Vijetnamu, takođe, dosledno se nadgleda rad internet-kafea, dok je Pakistan nedavno, pokušavajući da blokira Jutjub, u jednom momentu izazvao višečasovnu globalnu blokadu ovog popularnog sajta za razmenu video-zapisa.
Na Zapadu, dotle, nema cenzure sadržaja, ali i tamo je na delu „veliki brat” koji nadgleda internet-saobraćaj, u ime borbe protiv terorizma, u čemu se, posle 11. septembra, najviše odmaklo – upravo u Americi.
Milan Mišić
[objavljeno: 05/04/2008]
