Izvor: Politika, 30.Mar.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto se niko ne žali na svoju pamet
Za svoja znamenja isturamo probisvete i zlikovce, budale i ništake, pa se posle čudimo šta je sa našom omladinom, kud se dela kud je zabasala – kaže književnik Dobrilo Nenadić
Arilje – Od prvog otiska 1977. godine, „Dorotej” je štampan u 200.000 primeraka i 16 izdanja i, evo, dočekao je još jedno. Iza novog stoji pisac iz Arilja Dobrilo Nenadić (74), koji je u dvojezičnom, srpsko-engleskom izdanju svog prvenca o samovanju i ljubavi, ispisao jednu rečenicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na belini predstrane, može biti kao uzdarje za književnu slavu: „Ovu domaću priču sam sročio, dao da se prevede na engleski, pečatao o svom trošku da bih sebe učinio koliko toliko dostojnim da ovo posvetim uspomeni na monahe podvižnike drevnog moravičkog manastira.”
– Knjigu je prevela Dubravka Popadić Grebenarević. Redakturu je radio Endru Vebster, likovnu opremu i kompjutersku pripremu učinili su Milan Tucović i Goran M. Depotović, a štampar je „Grafos” iz Požege. Knjiga je objavljena u tiražu od 300 primeraka. Svaki je koštao 22,17 evra, a to je knjizi i prodajna cena. Pravde radi, zbiljski izdavač je naša država, koja mi je do sada u ime nacionalne penzije isplatila 37.000 evra – kaže Nenadić za „Politiku”.
Književnik i, kroz običan život, agronom od imena, iako sa prilično nakupljenih leta, onomad je primljen u članstvo Opšteg udruženja preduzetnika opštine Arilje. U obe svoje brazde, književnoj i zemljodelskoj, zaslužio je takvu zemljačku pažnju, pa se iste večeri odužio pristupnom besedom koja se još prepričava.
Nenadić se pozvao na „zgodan i poučan primer prve srpske železnice koja je građena od 1880. do 1884. godine” navodeći da je to, u vreme vladara Milana Obrenovića, bio poduhvat vredan svakog divljenja.
– Mi smo svoj podvig sakrili od sebe kao najveću bruku, valjda da bi se zatro trag dinastiji. Prećutan je napor čitavog jednog naroda, zatureno i sklonjeno od očiju koliko se Srbija za tih nekoliko godina preobrazila. Umesto priče o svojim uspesima i pobedama radije lelečemo nad porazima, umesto zaslužnih i korisnih ljudi za svoja znamenja i uzore isturamo probisvete i zlikovce, budale i ništake, pa se posle čudimo šta je sa našom omladinom, kud se dela, kud je zabasala – besedio je pisac.
Priča o graditeljima pruge dalje ide ovako:
– Mnogi su pojeli i propili svu zaradu, ali oni pametniji su se ovajdili. To je bio zametak srpske srednje klase koje se prenula i pridignula iz otrovnog dremeža i turskih kasaba i zakoračila ka evropskim vidicima. Bio je to početak uspona, a s njom se po ovom prostoru proširila evropska kultura i civilizacija. Vas, dragi prijatelji, doživljavam kao srednju klasu u usponu. Vi ste uzeli sudbinu u svoje ruke, umesto da kukate i čekate da vam sa nebesa padnu pečene kokoši, dali ste ruke na vajdu.
Pisac ceni da je „srednja klasa so i ukras svake zemlje, jedina koja je u stanju da je temeljito preobrazi i usput počupa korov represivnih režima i sumanutih ideologija”, i napominje: – Ko ovo razume razumeo je, ko ne razume ne vredi mu govoriti.
Nenadić je, za pouku, uzeo porok ljudskog samoljublja, te veli da uz tu osobinu najbolje pristoji izreka: „Pamet je najpravedniji božji dar, jer se niko ne žali da je nema”.
Drama „Vreme kokoški” kod „Lagune”
Nenadiću je nedavno, u izdanju „Lagune”, objavljen roman „Vreme kokoški”, gde ispisuje u šta prerastaju brendiranje, održivi razvoj, vizibiliti studije ili evropski standardi u današnjim glavama jedne grupice samoniklih srpskih seljaka.
G. Otašević
objavljeno: 31.03.2014.
