Izvor: Politika, 28.Jun.2012, 01:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakukajmo svi uglas
Da li se zaista u Srbiji u poslednjih trideset godina iz godine u godinu sve teže živi
Lamentiranje nad sudbinom napaćene Srbije postalo je opšte mesto. Svakog dana se čuje, a može se i pročitati, da se u Srbiji živi teško – nikada teže.Svi se žale: opozicija i pozicija; sindikati i poslodavci; nezaposleni i zaposleni; intelektualci i „nezavisni” intelektualci; siromašni i bogati; zdravi i bolesni, da se ne nabraja dalje.
Ali, o čemu je zapravo reč? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Da li svi žive teško ili se to može reći samo za određeni deo stanovništva? Za koji i koliki deo i šta, zapravo, danas znači živeti teško? U odnosu na koje vreme, s kim i na osnovu čega se kao zemlja i kao pojedinci poredimo? Na osnovu čega, na kraju krajeva, možemo očekivati da živimo bolje i da li se uopšte može bolje u datom vremenu i okolnostima?
Odgovori na ova pitanja verovatno bi pokazali koliko se licemerja, neznanja, ali i želje da se ništa suštinski ne promeni krije iza bujice kolektivnog nezadovoljstva. Pokazalo bi se, najzad, koliko nebrige za one koji stvarno žive teško skriva sveopšta jadikovka i koliko ona neretko služi da se opravdaju sopstvene mane.
Krenimo redom. Podatke o tome koliko je siromašnih u Srbiji, a koliko onih koji žive na ivici siromaštva nije lako pronaći. Prema podacima za 2010. godinu procenat siromašnih u Srbiji iznosio je nešto preko devet odsto, a moglo bi se pretpostaviti da je bar još dvostruko više onih koji žive na granici siromaštva. Grubo rečeno, skoro trećina građana Srbije živi teško. To svakako nije malo, ali se postavlja pitanje da li su oni koji ne spadaju u tu kategoriju spremni da na bilo koji način pomognu da se taj broj smanji. Sama činjenica da nije lako ustanoviti koliko ljudi živi u bedi i na njenom rubu govori o stvarnom odnosu društva prema ovoj temi. Postavlja se otuda pitanje šta su oni koji svakodnevno kukaju kako se u Srbiji živi teško spremni da učine da se broj siromašnih smanji? Da li bi, na primer, podržali povećanje poreza, ili bi to bio povod za još glasnije naricanje?
Ima onih koji tvrde da se u Srbiji u poslednjih trideset godina iz godine u godinu sve teže živi. Uprkos podacima koji govore suprotno, uveravaju nas, da u celini gledano, Srbija ima tendencijski negativnu stopu rasta. U atmosferi opšteg zapomaganja ove tvrdnje deluju uverljivo, a zla predviđanja proročanski. Istina je, međutim, da je Srbija, osim u vreme sankcija, bombardovanja i svetske ekonomske krize – a to je šest od ukupno dvadeset poslednjih godina, imala pozitivne stope ekonomskog rasta.
Uostalom, da nije tako, danas bi većina građana Srbije živela poput svojih očeva i dedova u kućama sa zemljanim podom, bez struje i tekuće vode, pod istim krovom sa teglećom marvom, dirinčeći od jutra do mraka. Svako ko iole poznaje socijalnu istoriju zna da je ova slika bliska onoj koja je prevladavala u Srbiji ne samo u 19. već i u prvoj polovini 20. veka.
Okreni-obrni, izgleda da se, prema shvatanju dežurnih narikača, u Srbiji samo šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka živelo dobro. No, ako je tako, zar ne bi onda bilo pošteno da se svi koji smatraju da nikada nije bilo gore založe za povratak društvene svojine i samoupravljanja. Zar ne bi trebalo da se, ako ne javno, ono bar u sebi izvine Maršalu.
Ali dobro, reći će neko, normalno je da su pre pola veka standardi dobrog života bila svuda niži. Trebalo bi, mogao bi glasiti argument, umesto vremenskog poređenja pogledati gde je Srbija u odnosu na druge zemlje. Neretko se zato čuje kako zaostajemo u odnosu na Evropu, kako se u razvijenom svetu lepo živi itd. No, recimo to odmah, kada je to uopšte Srbija, osim u mašti nacionalnih romantičara, bila uporediva sa zapadnom Evropom i razvijenim svetom? Poređenja imaju smisla ako se odnose na ono što je uporedivo – a onda stvari izgledaju drugačije. U relativnom smislu Srbija danas zaostaje za Slovenijom isto kao i u vreme raspada Jugoslavije. Poređenja sa drugim balkanskim zemljama pokazuju da se u Srbiji ne živi mnogo gore nego u Bugarskoj ili Rumuniji. Čitav Balkan je, izuzimajući period socijalizma, u svojoj modernoj istoriji bio periferija razvijenog dela Evrope.
Posmatrano prema strukturi izvoza, Srbija i danas predstavlja tipičnu periferijsku zemlju. U takvim okolnostima, koje se ne mogu promeniti preko noći, teško je očekivati da se živi znatno bolje. No, to ne znači da se situacija ne može popraviti.
Možda bi za početak trebalo prestati sa zapomaganjem i realno sagledati mesto i poziciju u svetu i Evropi. U Srbiji bi se, ako ne lakše, sigurno lepše živelo kada bi, bar oni koji za to nemaju razloga, manje kukali, a odgovornije, efikasnije i organizovanije radili na zadovoljstvo sebi i onima kojima služe.
Vladimir Vuletić
objavljeno: 28.06.2012.
.jpg)
