Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 01:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zabrane su đavolja rabota
Navika je druga priroda čovekova
Postoji više razloga zašto naša deca ne čitaju knjige. Evo nekoliko:
1. Zato što ni njihovi roditelji ne čitaju knjige
2. Zato što u kući nema knjiga
3. Zato što im je škola ogadila čitanje
4. Zato što ima zanimljivijih načina da se potroši slobodno vreme...
Njihovi roditelji ne čitaju, jer su, opet, njihovi stari došli iz sela u grad, imali drugih briga i preokupacija, muka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i interesovanja, tako da se kod njihove dece, dakle sadašnjih roditelja nove dece, nije stvorila navika čitanja. Kažu da je navika druga priroda čovekova. Kažu da se deca najbolje vaspitavaju ličnim primerom. Sve to ovi roditelji, prvi i drugi, ne znaju. Nije imao ko da im kaže. Nisu imali gde da nauče.
Zato, dakle, u kući nema biblioteke, nema knjiga. Deca se igraju plastičnim pištoljima, pripremaju se da sutra nastave igru pravim pištoljima. Igraju se maketama automobila, da bi sutra seli u prave automobile i slupali se negde ili ubili nekoga. Crnjak, ali namerno ga bacam u lice, da bismo se bar malo otreznili.
Školski sistem, ovaj aktuelni, sve radi protiv čitanja. Deca se dovijaju da nabubaju neke zbudžene sadržaje klasičnih dela, da dobiju ocenu, i da odmah sve zaborave. Nastavnici nisu promotori čitanja, nisu plaćeni za to. Plaćeni su da zahtevaju od učenika da pročitaju To i To, a o Tome i Tome najčešće ništa ne govore, jer nisu ni sami čitali To i To. Kažnjavaju đake koji nisu pročitali ono što ni sami nisu pročitali. Luka Denić, maturant Pete beogradske gimnazije, ima predlog: „Aktivniji nastavnici i dobre porodice su jedina dva rešenja”. Bravo Luka. Da pokušamo sad da to razjasnimo. „Aktivniji nastavnici” su oni koji znaju i umeju da pripitome učenike i nagovore ih, znači zainteresuju ih, da pročitaju određeno delo. To su Oni koji ne govore: „Niko ne može tako malo da me plati koliko malo ja mogu da radim”. Oni koji ne traže rupu u Pravilniku o radnim odnosima, tvrdeći da to nije u opisu njihovih radnih mesta. Pa, kako bi to trebalo oni da rade? Zar treba dnevne novine da ih uče tome? Zar se to ne uči u tim školama koje su završili i sa čijom su diplomom dobili taj posao. Ne uči se. To je nešto što nastavnik ima ili nema. Ali ima i tome leka: nastavnik koji podeli kečeve učenicima koji ne pročitaju neko delo treba da bude strogo kažnjen, izbačen s posla. Ako on ne ume, i ne može, da nauči decu da čitaju, nije mu mesto u školi. (Uostalom, taj strogi princip trebalo bi primeniti nad svim nastavnicima i učiteljima koji nisu sposobni da svemu nauče decu bar za dvojku! Ili preciznije: da ih privole da sami nauče, po preporuci Marije Montesori: „Na nama je samo da rodimo dete, a dete će samo stvoriti od sebe čoveka!”)
Lukine „Dobre porodice” su one koje u kući na zidovima imaju police sa knjigama, koje od malena deci kupuje knjige-igračke, knjige-prvarice i knjige-drugarice, pa kad deca dorastu do knjiga-školarica dorašće u njima i svest o vrednosti knjige i o značaju čitanja. Podrazumeva se da najpre roditelji, a zatim i učitelji pomognu deci da od sebe stvore ljude.
Mnogi su „načini” zanimljivi da se troši slobodno vreme umesto da se čita. Ne treba deci zabranjivati ni televizor, ni kompjuter, ni igrice, ni mobilne telefone. Zabrane su đavolja rabota, uvek se olupaju o glavu onoga ko zabranjuje. Treba decu mudro učiti da sve te spravice budu njihove sluge, a ne njihovi gospodari. Da ih deca koriste, a ne da im robuju. Ali to učenje treba da počne još dok su deca u maminom stomaku. Doktor Vladeta Jerotić kaže da se ličnost čoveka formira od začeća, pa do treće godine života. Engleski pesnik Vilijam Vordsvort i austrijski psihijatar Sigmund Frojd kažu da je „dete otac čoveka”, odnosno da je „detinjstvo roditelj čovekove ličnosti”. Dakle, u detinjstvu se formira i navika za čitanjem, između ostalog. Ne znamo to mi roditelji, pa to ne znaju vaspitači, pa učitelji, pa to ne znaju nastavnici, pa nam tako deca rastu kao invalidi, lišeni mnogih lepih, plemenitih i korisnih navika, među kojima je i čitalačka navika. Kada se dogodi da od njih, ipak, ispadnu dobri ljudi, onda je to isključivo njihova zasluga, oni su nadjačali nekim genom prirodu, i po receptu Marije Montesori, stvorili od sebe čoveka.
Profesor Pavle Ilić kaže: ,,Knjiga traži vreme, a to vreme im oduzima prošireni nastavni program...”. Dragi profesore, znamo da je nastavni program nakaradan, ja nisam toliko fin da ga zovem ,,proširenim”, ali što se vremena tiče, evo jedne narodne sa Zlatibora: ,,Svuda se može na vreme stići, treba samo na vreme krenuti!”
*Pesnik
Ljubivoje Ršumović
objavljeno: 30.11.2010.
.jpg)
