Izvor: Politika, 07.Avg.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žaba se polako navikava
Kad počne ulaganje u nuklearnu elektranu onda svi ostali projekti, čak i esencijalno važni za državu, dospevaju u drugi plan
Na inicijativu da Srbija zajedno sa Bugarskom gradi nuklearnu elektranu na teritoriji našeg suseda gledam kao na jedan od predloga koji se povremeno plasiraju s namerom da se ovdašnja javnost suoči sa tzv. sindromom kuvane žabe. To jest žabe koja se malo-pomalo navikava na porast temperature vode u kojoj se nalazi tako da ni sama na kraju ne primeti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je zapravo skuvana. Mislim da u tom „kuvanju žabe“ učestvuje moćni nuklearni lobi, koji i ovde deluje srazmerno ogromnim novčanim sumama koje se uvek dovode u vezu sa izgradnjom nuklearnih elektrana.
Jer, izgradnja nuklearke u Finskoj, a ona je još veoma daleko od eksploatacije, do sada je koštala sedam milijardi evra i procenjuje se da će za njen završetak biti potrebne još najmanje tri milijarde. U zemljama novim članicama EU u kojima se grade nuklearke eksperiment tog tipa podrazumeva i veliki benefit za pojedine predstavnike nacionalnih političkih elita jer se odavno zna da je nuklearni lobi, u skladu sa ogromnim profitima, veoma darežljiv. A i mi smo poznati kao zemlja čija se elita sapliće o ovakve tranzicione koristi, pa ne treba sumnjati da nuklearni lobi i ovde ima svoje eksponente.
Iz tog finansijskog ugla gledano, izgradnja nuklearne elektrane za Srbiju bio bi još jedan veoma krupan dužnički ulog. To jest važan korak ka tzv. dužničkom ropstvu. Srbija je i inače veoma zadužena i moguće je samo pretpostaviti koliko bi nas još opteretila nuklearka, a ne sumnjam da bi i ona koštala barem kao i pomenuti finski „Skadar na Bojani“.
Otkud onda predlog o učešću Srbije u izgradnji nuklearke u Bugarskoj? Pretpostavljamda se iza toga krije ideja o zaobilaženju moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana u Srbiji. Bugarskoj eliti ova investicija bi pak omogućila da se uključi u podelu budućeg novca jer višegodišnje radove na nuklearki prate višedecenijski zajmovi koji se otplaćuju višestruko, pa i kroz održavanje postrojenja, koje je, kad su nuklearke u pitanju, veoma skupo. Pored toga, postoji još jedna važna činjenica koju nuklearni lobi izbegava da saopšti, a to je da stavljanje nuklearke van upotrebe košta koliko i sama njena izgradnja.
Na primeru Finske uočen je još jedan fenomen u okviru nacionalnih finansija: kad počne ulaganje u tako veliki projekat poput nuklearne elektrane onda svi ostali projekti, čak i esencijalno važni za državu, dospevaju u drugi plan. Da ne govorim o tome da se tada praktično zaustavlja finansiranje svih projekata iz oblasti obnovljivih energija. Drugim rečima, ako se država opredeli za kapitalnu investiciju u osnovi koje je nuklearna energija, svi ostali mogu da pakuju kofere.
S druge strane, vidimo da su razvijene zapadne zemlje ipak zastale sa izgradnjom nuklearki. Razloge tome možemo tražiti u iskustvima Francuske, o čemu je pre nekoliko meseci pisao „Mond“. Francuska ima šezdesetak nuklearki, ali oko dvadeset je van upotrebe, jer toliko ih je, u proseku, stalno u nekoj „hladnoj fazi“, pa ili uopšte ne proizvode energiju ili proizvode s minimumom kapaciteta. To je bio šokantan podatak za francusku javnost, jer praktično trećina nuklearnih elektrana ne radi. „Mond“ je pisao i o problemima u vezi s bezbednim radom nuklearki „treće generacije“.
„Francuska linija“ proizvođača nuklearki ima, međutim, ovde u Srbiji svoje lobiste. A treba znati da je Francuska doživela kao šamar činjenicu da su Ujedinjeni Arapski Emirati ugovorili izgradnju četiri nuklearke kod južnokorejskog „Samsunga“, dok su Francuzi ispali iz igre zbog pomenutih nedostataka.
Kad je o potrebama za energijom u Srbiji reč treba imati u vidu najpre to da se ona ovde nepotrebno razbacuje. Po potrošnji energije po jedinici proizvoda među najgorima smo u Evropi, pa se nameće pitanje koliko bi nove centrale nama uopšte bile potrebne kad bismo bili štedljiviji. Drugi takođe veoma bitan momenat jeste taj da velika količina drugih izvora energije, a to su obnovljivi izvori, geotermalni izvori, solarni sistemi itd. ostaje van interesovanja naše države iako je reč o jeftinijim i neuporedivo bezbednijim izvorima. Ali oni očigledno nisu u fokusu interesovanja energetskih mešetara.
*NVO Zelena mreža Vojvodine
Gojko Mišković
objavljeno: 07/08/2010
