Izvor: Blic, 18.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za glumca ne postoji limit u igranju
Za glumca ne postoji limit u igranju
U predstavi 'Pandorina kutija' Gorana Markovića, koja će premijerno biti izvedena večeras na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, naš poznati glumac Rade Marković igra lik policajca u penziji. Reč je o komadu u kojem se govori o otvaranju policijskih dosijea i tome šta se sve može zateći u 'materijalu' koji je sakupila 'služba'. O samom komadu, kao i junaku koga igra u ovoj predstavi, Rade Marković kaže:
'Policajac koga >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << igram nije običan policijski službenik, već čovek koji je nekada bio u rukovodećem timu Državne bezbednosti. I to mu, s obzirom na temu, daje posebnu težinu. Na koji način sama profesija junaka koga igrate njemu obezbeđuje specifičnu crtu aktuelnosti, ali i šireg ugla posmatranja?
- Ovo je komad koji se bavi retko korišćenom i upotrebljavanom temom. Mi smo zemlja koja je uvek bila u senci niza nedodirljivih tema, mada mi se čini da nismo izuzetak kada je o tabuima reč. Recimo, policija, vojska, kler, Vatikan, politika i političari, kapital, to su stvari koje su iznad naših života, stvari u koje ne možemo da se mešamo i koje su iznad nas. Naša je obaveza samo da im služimo. Smatram da je jako dobro što se pojavio ovakav komad i sa ovakvom temom koji otvara niz pitanja. Ovaj komad, naravno, ne daje odgovore već samo pokušava da otvori i tu Pandorinu kutiju, da otvori još jedno polje koje je pre toga bilo nedostupno.
Onu, da tako kažemo, originalnu Pandorinu kutiju, otvorila je jedna lepa i neodgovorna žena, nesvesna opasnosti, vi ste ovu otvorili svesno. Postoji li razlika u posledicama?
- Komad želi da nam nešto saopšti i da nas usmeri u određenom pravcu kada je o osećanjima reč. Međutim, svaki čovek, čak i informacije ili neku sliku koju gleda, prima u zavisnosti od strukture svoje ličnosti u zavisnosti od toga kako uopšte doživljava svet. Ovu konkretnu priču, o dosijeima i o ljudima koji u tome učestvuju, po mom mišljenju će svaki gledalac takođe primiti u zavisnosti od lične vizure, da li je bio čovek koji je bio žrtva ili akter te, da kažem, policijske drame. Utisak je da komad ne pravi razliku između žrtve i dželata, odnosno da nikoga unapred ne opravdava?
- To je tačno, i to je zbog toga što je ovde reč o životu. Kao što znate, u životu nikada nije tako. Mi smo u životu i žrtve i zločinci. Dosta je bilo one umetnosti u kojoj svi znamo ko je heroj a ko žrtva. Goran Marković je naročito istakao činjenicu da su glumci uticali na dovršavanje komada, da li ste, s obzirom da je Goran vaš sin, osećali posebnu odgovornost?
- Sa Goranom kao rediteljem sarađujem od njegovog prvog filma, a to je već blizu trideset godina. I ne samo da sarađujemo i da se družimo kao otac i sin, već i kao ljudi koji imaju slične stavove o umetnosti. I mada izgleda malo verovatno, tokom rada sa njim uopšte nemam sentimentalan odnos. On je za mene tokom rada uvek autor, reditelj. Šta je to po čemu se rad u ovoj predstavi posebno razlikuje?
- Čini mi se da gotovo ne postoji slična vrsta komada u jugoslovenskoj dramskoj literaturi, sa izuzetkom Nušićevog 'Sumnjivog lica', koji je ipak nešto drugačiji, i 'Profesionalca' Dušana Kovačevića, koji je u neku ruku takođe izuzetak. Mi u osnovi nismo imali uzora na koji način treba igrati. Bogdan Diklić, na primer, igra i u jednoj i u drugoj predstavi, ali nije mogao da koristi iskustva iz one predstave tokom proba ove. 'Pandorina kutija' je komad koji je direktnije i bolnije povezan sa problemom o kome je reč. Bili ste angažovani u Beogradskom dramskom pozorištu, gde će ova predstava biti igrana, u vreme njegovih najslavnijih dana. Da li vaš povratak u ovo pozorište možemo vezivati za njegovo vraćanje na stare staze?
- Za ovaj prostor me vezuje mnogo toga. Beogradsko dramsko pozorište je, kao i svako drugo pozorište, puno duhova koji su u njemu rađani pre nekoliko godina, decenija ili vekova, ako je reč o staroj zgradi. Ti duhovi i danas ovde žive, barem za mene. Čak i ti hodnici, ta već trošna bina koju smo gazili tolike godine, prepuni su duhova koji kruže, kriju se po ćoškovima i tamnim mestima. Isto kao što čovek, kada jednom stupi na scenu Narodnog pozorišta, postaje na neki način zaljubljen u tu baroknu salu, u tu veliku binu. Sve to, na neki način, privlači i daje čoveku neko posebno raspoloženje i uzbuđenje, a mene za ovo pozorište veže mnogo toga. Šta bi bilo potrebno uraditi da ono postigne staru slavu?
- Meni se čini da je ono već na tom putu da dobije svoje, i to posebno lice. Ova predstava koju sada radimo nije velika ansambl-predstava, ali je sastavljena od glumaca koji su angažovani na raznim stranama i sada smo se okupili ovde kako bismo igrali jednu posve novu predstavu. Svako od nas unosi deo nečega što će ostati u ovom pozorištu. Čak i to što su moji studenti igrali svoje predstave ovde, što su dobili priliku da igraju na Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, postaće deo ovog pozorišta i ove scene. Očekujemo premijeru predstave u kojoj igrate, pominjete rad sa studentima, koji je vaš recept za vitalnost?
- Za glumca ne postoji limit u igranju. Stari glumac je dragocen na sceni jer on svojom pojavom, svojom starošću, svojim fizikusom, već daje draž ulozi koju igra. A što se recepta tiče, ja ležem pre ponoći, ne pijem i svaki dan radim gimnastiku. Svaki dan radim govorne vežbe. Željko Jovanović
