Izvor: Vostok.rs, 11.Okt.2015, 12:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Vul­gar­na elo­kven­ci­ja

11.10.2015. -

Naš sa­vre­me­ni go­vor­ni je­zik odav­no je kon­ta­mi­ni­ran vul­gar­no­sti­ma i gra­ma­tič­kim i ak­ce­nat­skim ne­pra­vil­no­sti­ma, dok je nje­go­va pi­sa­na for­ma do­ži­ve­la su­no­vrat u po­sled­njih 25 go­di­na, pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći štam­pa­nim me­di­ji­ma u ko­ji­ma ni­ka­ko da pre­sta­ne bor­ba s pa­de­ži­ma. Pro­đi­mo kroz tek­sto­ve >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << žu­te štam­pe, ali i one ko­ja tvr­di da to ni­je, po­gle­daj­mo za­bav­ne, uglav­nom ni­že­ra­zred­ne te­le­vi­zij­ske emi­si­je i vi­de­će­mo ko­li­ko je vaj­ni srp­ski je­zik kon­ta­mi­ni­ran. Na ne­kim blo­go­vi­ma i dru­štve­nim mre­ža­ma je­zik je sli­čan je­zi­ku is­pi­sa­nom po zi­do­vi­ma jav­nih to­a­le­ta i uglav­nom sim­bo­li­zu­je fun­da­men­tal­ne ak­tiv­no­sti ljud­ske fi­zič­ke eg­zi­sten­ci­je, a to su, slo­ži­će­mo se, seks i eks­kre­ci­ja. U te­o­ri­ji, ne­pra­vil­ni i pr­lja­vi je­zik for­me su vul­gar­no­sti, ko­je ima pre­vi­še u sr­ži dru­štva.

Kad u sop­stve­noj oko­li­ni ima­mo vul­gar­nost i kad nas ona pro­žme, on­da ceo ži­vot iz­gle­da kao loš film. Na­rav­no, pr­ljav je­zik je ne­po­že­ljan u sko­ro svim dru­štvi­ma, iako je če­sto za­me­na fi­zič­kim bru­tal­no­sti­ma.

Psov­ke kao glav­ni sa­dr­žaj pr­lja­vog je­zi­ka ni­su sa­mo znak ne­či­je neo­bra­zo­va­no­sti i ni­skog dru­štve­nog ran­ga. Svi­ma je oči­gled­no da se da­nas psu­je i ta­mo gde je to ra­ni­je bi­lo ne­za­mi­sli­vo i ne mo­že se  pre­ne­breg­nu­ti da je pso­va­nje po­sta­lo deo sva­ki­da­šnjeg je­zi­ka. Da li će­te psov­ku sma­tra­ti pro­sta­klu­kom ili će­te je raz­u­me­ti kao po­šta­pa­li­cu si­ro­ma­šnog reč­ni­ka pso­va­ča i kao iz­raz pri­pad­ni­štva od­re­đe­nom dru­štve­nom kru­gu, za­vi­si od kon­tek­sta.

Zar ni­je šar­mant­no kad da­ma opsu­je u vi­so­kom dru­štvu? Iz­ve­sno je da psov­ka, kao re­to­rič­ki de­talj, da­mi slu­ži u pro­mo­tiv­ne svr­he za stva­ra­nje i učvr­šći­va­nje dru­štve­nih ve­za sa pri­sut­ni­ma. Mo­ra se pri­zna­ti da ra­do pri­hva­ta­mo pa­rok­si­zme pr­lja­vog je­zi­ka na fil­mu i po­zo­ri­štu kao po­tre­bu za stva­ra­njem at­mos­fe­re.

Psov­ke se uče u naj­ra­ni­jem de­tinj­stvu, od kra­ja pr­ve go­di­ne ži­vo­ta, a svoj vr­hu­nac do­sti­žu u ado­le­scen­ci­ji, da bi na­da­lje bi­le u upo­tre­bi sve do sta­ro­sti, tra­ju­ći i op­sta­ju­ći i u uz­na­pre­do­va­loj de­men­ci­ji.

Još pre 150 go­di­na re­če­no je da onaj ko­ji  je pr­vi is­pso­vao svog su­par­ni­ka ume­sto da ga pre­bi­je i bez re­či mu raz­bi­je gla­vu, mo­ra bi­ti sma­tran za­čet­ni­kom ci­vi­li­za­ci­je (pa­ra­fra­zi­ran je en­gle­ski ne­u­ro­log iz 19. ve­ka, Džon  Hju­lings Džek­son).

Ozbi­ljan ver­bal­ni su­kob ima raz­li­či­te for­me, po­čev od in­te­lek­tu­al­nog sar­ka­zma i ne­u­me­snog hu­mo­ra, pa do naj­gru­bljih na­pa­da na lič­nost, nje­go­vu po­ro­di­cu, re­li­gij­ska ose­ća­nja, na­či­n ži­vo­ta, pa sve do sek­su­al­ne ori­jen­ta­ci­je i sek­su­al­nih spo­sob­no­sti. Ni­vo napada je ne­kad sup­ti­lan i in­di­rek­tan, uklju­ču­ju­ći alu­zi­je i fi­gu­ra­tiv­ni   go­vor, ali i vr­lo eks­pli­ci­tan, uvre­dljiv i ne­u­ljud­no vic­kast na ra­čun pro­tiv­ni­ka. Ali, uko­li­ko je pre­ko pu­ta pso­va­ča ne­ko ko psov­ku do­ži­vlja­va kao te­žak emo­ci­o­nal­ni uda­rac i či­je su koč­ni­ce sla­be ili ih uop­šte ne­ma, ne­će se li­bi­ti još go­reg uz­vrat­nog je­zič­kog i fi­zič­kog na­pa­da. Sa evo­lu­ci­o­nog sta­no­vi­šta, pr­ljav je­zik nam ipak da­je pred­nost, jer ne­spo­ra­zu­me mo­že­mo re­ši­ti sa dis­tan­ce. Uosta­lom, to nam je em­pi­rij­ski po­zna­to.  

U no­vi­je vre­me ovim pro­ble­mom po­za­ba­vi­li su se i ne­u­ro­bi­o­lo­zi ko­ji su, ko­ri­ste­ći se funk­ci­jal­nom mag­net­skom re­zo­nan­com (FMR), us­pe­li da iden­ti­fi­ku­ju emo­ci­o­nal­ne cen­tre u mo­zgu, ko­ji po pri­je­mu ili pri is­po­ru­ci vul­gar­nog ver­bal­nog sa­dr­ža­ja sve­tlu­ca­ju iz nje­go­ve de­sne po­lo­vi­ne.

Ne­u­rop­si­ho­lo­zi is­ti­ču da se pr­lja­vi je­zik po svo­joj mo­žda­noj lo­ka­li­za­ci­ji na­la­zi po­da­le­ko od de­la mo­žda­ne ko­re na­me­nje­ne obič­nom, sva­ko­dnev­nom je­zi­ku. O to­me naj­ja­če do­ka­ze ima­ju oni ko­ji su se ba­vi­li ili se ba­ve žr­tva­ma mo­žda­nog uda­ra i ošte­će­nja le­ve mo­žda­ne he­mis­fe­re. U le­voj po­lo­vi­ni mo­zga, po­red mno­gih dru­gih, na­la­ze se i po­lja sa cen­trom za ver­bal­nu eks­pre­si­ju i, do­brim de­lom, za ap­strakt­ni vid je­zi­ka.

Ono što se još is­tra­žu­je je­ste okol­nost da ne­ke žr­tve mo­žda­nog uda­ra ko­je ne iz­go­va­ra­ju ni­jed­nu reč če­sto psu­ju s la­ko­ćom i vr­lo ma­što­vi­to! Za sa­da se pret­po­sta­vlja da po­sto­je raz­dvo­je­na skla­di­šta re­či obič­nog i pr­lja­vog je­zi­ka. U su­šti­ni, jed­no­stav­ne i krat­ke je­zič­ke for­me po­put: „hva­la“, „da“, „ne“, „par­don“, „ho­ću“, „ne­ću“, za­tim, krat­ke pe­smi­ce, psov­ke i op­sce­ne sin­tag­me sta­nu­ju u de­snoj po­lo­vi­ni mo­zga, dok je je­zik ko­ji zah­te­va gra­ma­tič­ka pra­vi­la sme­šten na su­prot­noj stra­ni.

Za raz­li­ku od či­stog je­zi­ka, ko­ji se ob­ra­đu­je u mo­žda­noj ko­ri, i to u nje­go­vom slo­ju ko­ji je, evo­lu­ci­o­no gle­da­no, naj­mla­đi deo mo­zga, pso­va­nje i je­zik op­sce­no­sti umre­že­ni su sa emo­ci­ja­ma u lim­bič­kom si­ste­mu, naj­sta­ri­jem de­lu mo­zga, ko­ji se, po ana­tom­skom iz­gle­du i struk­tu­ri, me­đu pri­ma­ti­ma i lju­di­ma sko­ro ne raz­li­ku­je.

Ne­u­ni­šti­vost i za­to i du­go­več­nost pr­lja­vog je­zi­ka za­sni­va­ju se na ra­zno­vr­sno­sti i na is­ti­ca­nju zna­ča­ja do­ga­đa­ja, na po­ja­ča­va­nju po­zi­tiv­nih i ne­ga­tiv­nih emo­ci­ja i na od­u­sta­ja­nju od fi­zič­ke agre­siv­no­sti. Ali bez me­ke vul­gar­no­sti po­put „o je...(bo­te)“ i bez „upiš’o se od sre­će“, ne­za­mi­sliv je je­zik obra­zo­va­nih i neo­bra­zo­va­nih, bo­ga­tih i si­ro­ma­šnih, ali i onih ko­ji o vul­gar­no­sti pi­šu.¶

*Pro­fe­sor Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du

Dr Mom­či­lo B. Đor­đe­vić,

Politika

Nastavak na Vostok.rs...

Politika: Rizničar srpskih reči

Nezavisne Novine: Ade­m Sma­il­ho­dži­ć za NEZAVISNE: Sra­mo­ta me sta­nja u kul­tu­ri, a ne fi­zi­ka­li­sa­nja