Izvor: NoviMagazin.rs, 31.Dec.2018, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Sledeća kriza
Američka centralna banka želi da normalizuje monetarnu politiku. Ovo je praktično promena monetarnog režima, i to ne onog koji je uspostavljen posle 2008, kada je njena kamatna stopa, ona koju zaračunava centralna banka, spuštena na nulu.
Već u velikoj meri onog koji je preovladao posle 2001, kada je centralna banka opet težila da niskim kamatnim stopama podrži privrednu aktivnost, pre svega preko potrošnje i podrške tržištu nekretnina. Ovo poslednje ušlo je u recesiju >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kada je centralna banka, nekoliko godina pre krize iz 2008, takođe rešila da normalizuje monetarnu politiku rastom kamatnih stopa. I kriza na tržištu nekretnina, koje u veoma velikoj meri zavisi od kredita, pokrenula je finansijsku krizu jer su se banke, koje u ne maloj meri uzimaju upravo nekretnine kao kolateral, bile suočene sa rizikom bankrotstva. To je uzrokovalo krizu likvidnosti u svetu, koju je američka centralna banka, u ne maloj meri delujući kao svetska centralna banka, rešila upravo tim pozajmicama sa niskim i u osnovi negativnim realnim kamatnim stopama.
Zato sada strah od pominjanja da možda postoje neki problemi s likvidnošću američkih banaka. Likvidnost, zapravo, nikada nije problem jer, ukoliko je samo reč o tome, centralna banka je tu da obezbedi onoliku likvidnost kolika je potrebna. To nije tačno kada je reč, recimo, o srpskoj centralnoj banci jer je ograničavaju rezerve stranog novca. U Srbiji dinar nije rezervni novac, usled čega je nemoguće centralnoj banci da stvore onoliko rezervi komercijalnim bankama koliko im je potrebno. To, međutim, nije ograničenje s kojim se suočava američka centralna banka. Tako da ako se pominje problem likvidnosti, javlja se zebnja da nije možda reč o solventnosti, dakle o eventualnom bankrotstvu banaka. Jer je to problem koji ne može da se reši merama monetarne politike.
Ta zebnja, da postoji rizik koji nije poznat finansijskom tržištu, ali jeste, recimo, fiskalnim vlastima, utiče na oprez na tržištu kapitala, što objašnjava skorašnji pad vrednosti akcija. Opet, to nije nešto čime bi trebalo da se bavi monetarna politika jer naprosto to nije u uzročnoposledičnoj vezi s promenama u nivou kamatnih stopa. Povećana likvidnost, ili kolokvijalno rečeno štampanje para, uticali bi povoljno na kretanja na berzama, ali ne bi rešili problem solventnosti ukoliko bi on postojao.
Usled čega se sada nagađa da bi američka privreda mogla da se suoči s novom krizom. To izgleda verovatnije ukoliko se dodaju uticaji svetskih privrednih kretanja, na koja opet utiču carinski rat i niz drugih faktora, koji se svi podvode pod rast neizvesnosti. I sada ne mali broj komentatora, uzevši sve u obzir, svodi krajnji uzrok negativnih kretanja upravo na nameravanu promenu monetarnog režima američke centralne banke. Jer, kako pred 2008, tako i danas – to je jedan vid tog razumevanja onoga što se sada događa na svetskim berzama.
Ta analogija je najverovatnije pogrešna. Ima uticajnih ekonomista, među kojima je najznačajniji Lari Samers, koji smatraju da zapravo povratak na normalni monetarni režim, gde je kamatna stopa američke centralne banke negde oko četiri odsto, više nije moguć jer se brži ekonomski rast može postići samo promenom monetarnog i fiskalnog režima, gde su kamatne stope značajno niže, a državna ulaganja, pre svega u infrastrukturu u širem smislu te reči, značajno veća. Inače su razvijene privrede ušle u režim sekularne stagnacije, tj. niske dugoročne stope rasta. Tako da normalizacija monetarne politike ili režima ne mogu a da privredu ne uvedu u recesiju.
Ovo bi mogla biti razmatranja koja će imati smisla kada centralna banka bude odlučivala o tome koji je nivo kamatne stope koju ona kontroliše zapravo normalan. Jer, u ovom času realna kamatna stopa, dakle nominalna stopa od oko 2,5 odsto minus inflacija od oko ili malo iznad dva odsto – praktično je jednaka nuli. To je više nego kada je kamatna stopa bila nula odsto, ili jedan, ili 1,5 odsto, pa svakako njen rast utiče na preuređenje portfelja banaka, korporacija i pojedinaca, gde je ulaganje u akcije manje privlačno nego što je bilo pri nižim kamatnim stopama, ali taj uticaj na vrednosti na berzama ne bi trebalo da ima negativne posledice ni na likvidnost niti na solventnost bilo banaka bilo korporacija. Pa ni na kretanja na tržištu nekretnina. Čak i ako se očekuje da kamatna stopa centralne banke dođe do tri odsto, to je još uvek veoma niska realna kamatna stopa, koja je zapravo jedino relevantna za odluke o ulaganjima, pa tako i za privredna kretanja.
Tako da nema osnova tvrdnji da monetarna politika uzrokuje probleme likvidnosti i solventnosti kod banaka i korporacija – i tako uzrokuje usporavanje privrednog rasta i čak vodi sledećoj krizi. Može se možda tvrditi da američka centralna banka žuri da normalizuje monetarnu politiku, dakle da dođe do višeg nivoa kamatnih stopa kako bi mogla da podstakne i banke i privredu kada do recesije dođe, iz svih onih drugih razloga koji se zbirno podvode pod rastuću neizvesnost. Jer, kada do sledeće krize dođe, biće potrebno ponovo smanjiti kamate na nulu i štampati pare.
