Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Avg.2020, 10:18
Vladimir Gligorov: Javni dug
O ovome sam pisao više puta, ali kako se sada ponovo govori o opasnosti od rasta javnog duga, možda još jednom.
Nema nekog posebnog razloga zašto zemlja ne bi mogla trajno da bude zadužena. Dakle da ima javni dug koji se obnavlja i ne vraća se praktično nikada. To je, naravno, veoma dug vremenski period, ali je dovoljno da on bude samo toliko dug da ne predstavlja problem o kojem je potrebno raspravljati ili koji je potrebno rešiti takoreći odmah ili, drukčije rečeno, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << nije takav da nema prečih poslova. Da bi tako bilo, potrebno je da se javni dug ne povećava brže nego sposobnosti budžeta da ga finansiraju. Ovo nije jednostavan kriterij, ali detalji ovde nisu važni. Uzmimo da je tako, da računate da će obaveze po javnom dugu rasti brže od nacionalnog dohotka iz kojeg se one finansiraju. U tom slučaju, naravno, potrebno je zaustaviti rast javnog duga, a to znači smanjiti fiskalni deficit ili čak ostvarivati fiskalni suficit sve dok javni dug postane održiv, kako se to kaže, dakle ima odakle da se on finansira jer dohodak raste brže od duga. Onda je opet moguće zaboraviti na javni dug, to jest na njegovo potpuno eliminisanje u dužem vremenskom periodu.
Važno je uočiti da nivo javnog duga nije važan za njegovu održivost. Ukoliko se, da uzmem primer, dug finansira po niskoj ili čak negativnoj kamatnoj stopi, on može da bude višestruko veći od ukupnog dohotka ili od državnog budžeta, javni će dug biti održiv. Ukoliko je privredni rast pozitivan ili u svakom slučaju ima stopu veću od kamatne stope na javni dug. Jer će se dug smanjivati u odnosu na dohodak ako se neprestano refinansira. I, zapravo, kako nivou duga u odnosu na nacionalni dohodak nije važan, on može da se povećava zato što je budžet u deficitu i da ipak bude održiv.
To je, otprilike, bilo stanje stvari u Americi i u zoni evra pre epidemiološke krize. Uzmimo, sada, da se privredni izgledi pogoršaju, kao što je bio slučaj 2008-2009. Ukoliko je privredni rast negativan, javni dug, opet nezavisno od njegovog nivoa, će postati neodrživ po nasleđenim kamatnim stopama. I sada, ukoliko se javni dug refinansira u tim okolnostima, kamatne će se stope povećati – jer se refinansira neodrživ dug. U tim okolnostima, nivo javnog duga postaje važan.
Kao što znamo iz grčkog primera.
U načelu, nivo duga je i dalje strogo rečeno nevažan, ali zemlja sa visokim javnim dugom može da oceni da joj se više isplati da ga ne finansira već da na jedan ili drugi način bankrotira. Obično se kaže da zemlja koja ima sopstveni novac ne može da bankrotira ako neće, što je tačno ako se tako definiše bankrotstvo. Uzmimo da je Grčka uvela drahmu i smanjila javni dug u novom novcu. To može devalvacijom i ubrzanom inflacijom, a može i denominiranjem duga. Ili, kao u slučaju devizne štednje u Jugoslaviji i Srbiji, zamrzavanjem obaveza.
U osnovi je bilo potpuno pogrešno ceniti održivost javnog duga usred finansijske krize kada su kamatne stope značajno porasle. To je ono što je, na kraju, bio argument Evropske centralne banke. Ako kreditori traže bezbedan dug, jer su svi postali rizični u privredama u dubokoj recesiji, Evropska centralna banka će ih obezbediti – kupujući dugove i nudeći obveznice sa veoma niskom kamatnom stopom koje su praktično lišene rizika. I svi su javni dugovi, uz privredni oporavak, postali održivi opet nezavisno od nivoa javnog duga.
Dakle, u vreme finansijske krize, 2008-2009. i sve do 2010-2012, nivo javnog duga je uticao na rizičnost po njegovu održivost, jer je bilo potrebno, u privredama koje su se sporo oporavljale, tražiti načine da se ostvare uštede kako bi se usporio rast javnog duga i zapravo se on smanjio. Ukoliko su to bile privrede sa sopstvenim novcem i dugovima u stranom novcu. Opet, u svemu tome, nivo javnog duga nije važan, jer su probleme imale zemlje sa relativno niskim kao i zemlje sa relativno visokim nivoom javnog duga.
Kako stoje stvari u vreme pandemije? Kako se očekuje oporavak, ukoliko se uspostavi kontrola na virusom, javne finansije mogu da održavaju likvidnost privatnih finansija, po veoma niskim i čak negativnim kamatnim stopama, jer je nivo javnog duga nevažan za ocenu njegove održivosti. Privredni bi rast trebalo da se oporavi, pa bi refinansiranje javnog duga po niskim kamatnim stopama uz privredni oporavak učinilo javne dugove održivim nezavisno od toga koliko je neka zemlja zadužena. Tako da zabrinutost za nivo javnog duga nije opravdana u krizi izazvanoj epidemijom.
Osim ukoliko se kontrola nad epidemijom izgubi u dužem vremenskom periodu. U tom slučaju bi oporavak mogao da izostane, a tada je održivost javnog duga izgubljena, čak i ako sam dug nije veliki, a pogotovo ako je značajno povećan. Jer nije uopšte izvesno da će zemlja što moći što hteti da ga finansira.
.jpg)
