Izvor: Blic, 10.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Violina kao deo tela
Sve ono što ima u dugim prstima, talentovana sedamnaestogodišnja violinistkinja Jelena Matović, pokazaće večeras (20) u „Gvarnerijusu" u Beogradu, u okviru ciklusa „Jovan Kolundžija mladim violinistima". Na programu ovog koncerta koji je kao studentkinja prve godine FMU u Beogradu sastavila sa pedagogom Gordanom Matijević, naći će se dela Baha, Korelija, Mocarta, Vjenjavskog i Paganinija.
Svoje detinjstvo Jelena Matović je poklonila violini, za koju kaže da gotovo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstavlja deo njenog tela. Sa sedam godina se posle položene audicije upisala u Školu za mlade talente u Ćupriji, a to je značilo odlazak iz roditeljskog doma u Čačku i život u internatu, sa drugom talentovanom decom. Radnu nedelju je provodila u školi, a vikende sa roditeljima i starijom sestrom. Danas kaže da nikada nije zažalila zbog toga. Muzika je jednostavno njen život, a takmičenja su i važna prilika za odmeravanje, upoređivanje, sazrevanje. Brojne nagrade sa domaćih (savezne, republičke) i inostranih takmičenja (u Parizu, Belgiji, Mađarskoj...) se ne mogu ni nabrojati, a prava iskušenja tek dolaze. Treba diplomirati, a poziv profesora Grigorija Žislina da ode u Nemačku na studije i te kako provocira.
Jelena, plavokosi devojčurak, rado se priseća prvih godina druženja s violinom.
- Roditelji su se plašili da me puste da odem od kuće sa sedam godina, ali ja sam to želela. Sada, kao student, živim na Dušanovcu, sa cimerkom, čelistkinjom. Odabrala sam violinu tako što su mi u Ćupriji rekli da imam dobre prste za taj instrument. Mi, deca iz te škole, zreliji smo od vršnjaka, rasli smo udaljeni od roditelja i samostalniji smo. Tu sam stekla sigurnost i odmah sam znala da ću se time celog života baviti. Svirala sam u kamernom ansamblu škole u Ćupriji, koji je bio nagrađen u Belgiji, mnogo smo putovali zajedno i nastupali. U Firenci 2004, svirala sam u Internacionalnom simfonijskom orkestru.
Jelena Matović voli da sluša violinistu Maksima Vengerova.
„On mi otvara dušu i srce, savršen je."
Mlada violinistkinja budućnost ne vidi u Srbiji, objašnjava da ima mnogo rodbine u Nemačkoj i najradije bi tamo živela i svirala u nekom kamernom ansamblu. Kog kompozitora voli? „Volim Baha i Mocarta, njihova dela deluju lako, ali to je nešto najteže za sviranje. To važi i za Paganinija."
U slobodno vreme voli da pliva i pleše, rado sluša rok, na primer „Dorse", džez takođe. Opušta je.
- Sviram na violini staroj dvesta godina, koju sam nabavila zahvaljujući profesorki Ljilji Ranković iz Ćuprije. Alenko Beloti, njen nekadašnji profesor na FMU, bio je vlasnik tog instrumenta koji je čuvao za ćerku, ali kako nju sve to nije zanimalo, on je prodao meni. Smatrao je da ovu violinu, koju je izradio Majne Radus Frank, treba da kupi neko ko će je voleti i na njoj svirati.
Jelena smehom dočekuje pitanje da li je razmišljala o tome da pita Jovana Kolundžiju da joj da, barem na dva minuta, njegov instrument, skupoceni „gvarnerijus", da ga isproba.
- Ne nisam, neprijatno mi je da to pitam. Znam da je neverovatno koliko se svaki muzičar veže za svoj instrument, tako da on vremenom postane kao ruka ili noga.
Muzika je čini srećnom, ima svoj krug prijatelje, trenutno nema dečka, zanimaju je i stvari izvan muzike.
- Šta je život ako samo sviraš violinu i ništa drugo ne radiš - kaže samouvereno.
Prošlog leta Jelena je bila na kursu u Kotoru kod čuvenog violiniste Grigorija Žislina, koji predaje u Nemačkoj i Rusiji.
- Pozvao me je da dođem kod njega na akademiju. Imam samo sedamnaest godina. Ima vremena. Kad imate neki mali problem, on dođe i posle dva takta odmah kaže šta ne valja i kako to da popravite. Zaista ume da vam podigne samopouzdanje.
