Izvor: Blic, 26.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uz malo truda u Evropu
Uz malo truda u Evropu
Nedavno je u Narodnoj biblioteci Srbije održano zanimljivo književno veče koje je okupilo Vladimira Arsenijevića, Duška Kovačevića, Ljubomira Simovića, Svetlanu Velmar-Janković, Radoslava Petkovića, Dragana Velikića i Miletu Prodanovića. Ovi vodeći srpski pisci su govorili o svojim iskustvima, odnosno zgodama i nezgodama sa prevođenjem njihovih dela na druge jezike. Reč je o autorima koji, grubo govoreći imaju dva zajednička imenitelja. Prvi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je to što država malo ili ni malo (ne)podržava njihov plasman u Evropi i svetu, a drugi je taj što sve njihove knjige urednički potpisuje Gojko Božović, književni kritičar i esejista. Nedostajao je na tom eminentnom skupu još David Albahari i recimo Vida Ognjenović od autora 'Stubova kulture'. A od pisaca svakako Milorad Pavić i Goran Petrović.
Govoreći o problematici prevođenja Božović navodi da se o tome slušaju ili velike pohvale ili otvorena sumnjičenja.
'To nije pravedno. O prevodilačkom poslu bolje je misliti kao o vrlo odgovornom i izazovnom zanimanju. Ne možemo da razumemo ni sve što čujemo na svom jeziku, a zamislite kakav je poduhvat prenositi jezički zahtevnu prozu ili poeziju na jezik sasvim drugačijeg ritma i sklopa. Savremena srpska književnost ima čitav niz prevodilaca, vrlo različitih po obrazovanju, po znanju jezika, po književnom ukusu. Ali među njima ima odličnih prevodilaca, velikih posvećenika srpske književnosti, pa čak i njenih izvrsnih tumača. U svakom slučaju, prevodioci srpske književnosti su neuporedivo bolji od brige ove sredine za njih.
Nameće se pitanje koliko je nužna podrška države u slučaju promocije književnosti malog jezika u svetu?
- Književnost malog jezika teško i sporo dobija odgovarajuće prevode u svetu, pa je podrška države utoliko potrebnija. Ta podrška, međutim, nije nikakva ekskluzivna potreba književnosti malog jezika. Ona je uobičajena u praktično svim evropskim sredinama. Srbija je tako jedina evropska država koja nema nijedan oblik institucionalne podrške predstavljanju svoje književnosti u svetu.
Mislite da država treba da interveniše?
- Zahtev da država preuzme i izvršava svoje obaveze u ovoj oblasti nije nikakvo zalaganje za državni intervencionizam, tako nešto bilo bi nam najmanje potrebno. To je, naprotiv, izraz prirodne potrebe da svaka država nudi svetu jedno od svojih najboljih lica, a to srpska književnost nesumnjivo jeste. Ako je srpska književnost u vreme gotovo potpune izolacije ovog društva u devedesetim imala vrlo prevođene pisce čije su knjige u vodećim evropskim sredinama imale vrlo ozbiljnu recepciju (setimo se slučaja Tišme, Albaharija, Svetlane Velmar-Janković, Velikića ili Dušana Kovačevića), onda bi sa adekvatnom državnom podrškom, a to u praksi znači prilično malim novcem na godišnjem nivou, imala mnogo veći uspeh. Ne mislim da naša država treba da plaća stranu kritiku ili medije, ali neka učini za knjige svojih prvorazrednih pisaca ono što čini sve druge evropske zemlje: plaćanje prevoda i plaćanje autorskih prava. Ali da bi pomogla svojoj književnosti, država mora da ima kulturnu politiku u istoj meri kao što mora da ima poresku, monetarnu, socijalnu ili bezbednosnu politiku. Dok država ne počne da se bavi tim delom svoga posla, taj posao moramo raditi sami. Zato su 'Stubovi kulture' kao izdavač većine vodećih srpskih pisaca ostali i glavni promoter srpske književnosti u svetu.
Kako pravdate svoju izjavu da je književnost najbolja srpska roba?
- Ako pogledamo oko sebe, videćemo da samo nekoliko proizvoda može da ima svetski rejting. Složićemo se da je to najpre košarka, potom i vaterpolo i odbojka. Ali mislim da bi i naša književnost sa malo truda mogla da postane vrlo pristojan svetski brend. To ne može da bude srpska ekonomija, a vidimo kako to ide sa srpskom politikom. Ako budemo svesni svojih vrednosti, lakše ćemo postati svesni svojih mana. Zato je pravo pitanje: šta je to u Srbiji bolje od romana Svetlane Velmar-Janković, Davida Albaharija, Radoslava Petkovića, Dragana Velikića, Milete Prodanovića ili Veselina Markovića, šta je to u Srbiji bolje od drama Dušana Kovačevića i Vide Ognjenović, od pesama Ljubomira Simovića, Vojislava Despotova, Novice Tadića ili Duška Novakovića? Tatjana Nježić Naši najprevođeniji autori
Poslednjih godina najprevođeniji srpski autori su:
- Milorad Pavić, za čija dela je teško utvrditi broj inostranih izdanja, poznata je evropska i svetska literarna činjenica.
- David Albahari, romani 'Mamac', 'Gec i Majer' i 'Snežni čovek' su u prevodu na francuski u izdanju 'Galimara', na nemački u izdanju 'Ajhborna', na španski, grčki, danski ili holandski postigli veliku uspeh kod kritike i kod čitalaca. Uskoro će se njegove knjige pojaviti i kod 'Harvila' u Engleskoj i kod 'Feltrinelija' u Italiji.
- Svetlana Velmar-Janković - roman 'Lagum', u Francuskoj u izdanju 'Febusa', pojavio se u tri izdanja i bio mesecima u vrhu čitanosti.
- Radoslavu Petkoviću su na francuskom objavljena praktično sabrana dela.
- Dragan Velikić ima izvrstan odjek pre svega na nemačkom govornom području, gde su mu dva poslednja romana štampana u tiražu po 10.000 primeraka. Takođe, na španskom i francuskom.
- Vladimir Arsenijević, romani, prevedeni su na više od 20 jezika u više od 25 zemalja!
- Dušan Kovačević, drame, izvode se i objavljuju od Australije do Severne Amerike.
- Goran Petrović, knjige, prevođene su na francuski, ruski, španski, italijanski i engleski jezik.
