Izvor: Blic, 13.Mar.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Uloge su stvarale mene kao i ja njih
- Privilegija je raditi posao koji voliš a da od toga možeš da živiš - rekla je Dara Džokić, ovogodišnja dobitnica glumačke nagrade „Žanka Stokić“, koju dodeljuju Narodno pozorište, „Večernje novosti“ i Opština Požarevac, a koje će joj biti uručeno sutra na svečanosti u Narodnom pozorištu Beograd.
U razgovoru za „Blic", popularna glumica govorio o nagradi, ulogama, „preturanju" po svojoj prošlosti, vremenu u kome živimo.
Nagrada >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << „Žanka Stokić" ju je, kaže, baš iznenadila: „Zaista... jer nisam znala ni da me se neko setio kao mogućeg dobitnika, ni ko me predložio... Ali, jesam se obradovala, posebno zato što je to, da tako kažem, ženska nagrada. Dobijaju je samo glumice. Ovaj naš posao je, bez ikakve namere da ga mistifikujem, težak. Traži potpunu posvećenost. Imam utisak da je ipak teži glumicama nego glumcima. Ne samo zbog manjeg broja ženskih uloga nego i zbog toga što su žene s jedne strane osetljivije, a s druge rastrzane na sto strana, pre svega između kuće i posla. A nije lako trčati na dva i više koloseka. Što se mene tiče, mislim da sam imala dobar porodični život, lep brak, odgalija jedno divno i pametno dete, što je, po meni, takođe uspeh. Ova nagrada je, ako mene pitate, posebno važna zato što se njome, na neki način, svake godine Žanka iznova rehabilituje, i podseća se na tu vrstu nepravde. Njena je sudbina velika mrlja na savesti društva. Zato je ova nagrada, osnovana zahvaljujući inicijativi Mire Stupice, zapravo jedan simbol pravde.
Koliko vam znače nagrade?
- Znače, naravno da znače. I raduju. Međutim, nagrade su stvarno potrebne ili, ako hoćete, potrebnije mladim glumcima. Kad je čovek mlad, on sa nekom posebnom zebnjom, strepnjom, treperenjem gleda na to šta će reći kritika, kako će komentarisati publika... Nagrade jesu svojevrsna potvrda, priznanje da niste zaludu bivali. U mladosti nisam baš nešto obasipana nagradama. Vremenom sam se očeličila. Pa, ima života, a ima i glume i bez nagrada. Bilo bi strašno kada bi samo to bila potvrda. Velika većina glumaca bi odustala i od glume i od sebe. Kad se potpuno iskreno i do kraja zapitam; pa što ja radim ovaj posao, odgovor je „pa zato što ga volim”. Velika je privilegija da čovek može da radi ono što voli i da od toga može da živi. A „Žanka” me naterala i na prelistavanje prošlosti, preispitivanje, rekapitulaciju"
Koje osećanje je bilo dominantno u prebiranju po sopstvenoj prošlosti?
- Tuga. Prvo osećanje koje me obuzelo odnosilo se na činjenicu da više nema nekih ljudi koji su bili jako, jako važni u mom životu, počev od mog Bogdana s kojim ne mogu to sad da podelim. Nema Mire Trailović, nema Mucija... nema nekih ljudi s kojima sam najviše radila, s kojima sam rasla.
Prelistavajući prošlost, sećate se predstava, uloga....
- Naravno!
Izdvajaju li se neke?
- Uh, ima ih" Katarina u predstavi „Sveti Georgije ubiva aždahu” moja je prva velika uloga i jedna od najboljih u srpskoj literaturi uopšte uzev. Igrali smo tu predstavu preko 15 godina. Katarina je deo mene. Inače, imam tu tezu da svaka uloga na svoj način zida, gradi čoveka odnosno glumca. Zatim Marija Stjuart u istoimenom Šilerovom komadu, takođe u režiji Mucija Draškića. Možda najzahtevnija uloga koju sam igrala. Teška. Velika. Divna predstava. Zatim, uloga u predstavi „Odumiranje”, pa u predstavi „Nevinost”, pa „Lepotica linejna”" Ima ih, kažem" Recimo, predstavu „Putujuće pozorište Šopalović” Ljube Simovića u režiji Tomija Janežiča, koja je i hvaljena i osporavana, veoma volim i to mi je uloga bila posebno značajna.
U kom smislu?
- Rad sa Tomijem Janežičem je fascinantan. Za mene je to jedno od najdragocenijih umetničkih životnih iskustava koje sam imala. To je jednostavno ostavilo na mene snažan trag. Posle toga sam i one svoje stare uloge igrala drugačije.
Ko vam je najveći kritičar?
- Ćerka. Tirke (Bogdan Tirnanić, suprug, prim. n.) nije bio, njemu je bezmalo sve što uradim bilo super. Prigovarala sam mu ponekad kako drugima sve izanalizira i kaže bez dlake na jeziku, a meni... Međutim, nije hteo, odnosno nije, kaže, mogao. Ali zato ona... nemilosrdno i precizno gađa u centar.
Kako gledate na pozorište nekad i sad, njegovu (ne)moć?
- Kad smo bili mladi, kad smo odlazili u glumu bili smo skloni da verujemo da pozorište može da menja svet. Danas bih pre rekla da može da uteši. Mislim da može da uteši čoveka, publiku u smislu prepoznavanja stvari, u smislu razumevanja, u smislu pružanja osećanja „nisam sam”...
Upoređujete li vreme u kome ste počinjali sa ovima u kome živimo danas?
- Zakoračili smo jednom nogom ka nečemu - nekoj, recimo, obali. U letu smo. Obala dalje nego što smo mislili, izmiče se... Nazad ne možemo, niti treba, a napred teško ide. Ima ona jedna posledica, loše nam se piše propasti nećemo. Celo društvo u jednom turbulentnom pokretu. Nije ovom društvu lako ni spolja ni unutra. Unutra - veliko, ogromno razočaranje. Ljudi su mislili, nadali se... od obećanja nije ostalo ništa. Otimačina, užas jedan. A tek taj sve veći crni deo društva koji čine kriminal i korupcija, čovek se prosto uplaši da će nas to sve progutati. Nije to samo kod nas. Depresivno je. Ali čovek treba nekako da proba da se sačuva, da se trudi da ga to sve skupa ne uruši. Jer neće kontekst u kome živimo biti bolji ako mi zbog njega potonemo i obezljudimo se.
