Izvor: Politika, 14.Sep.2012, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U poljoprivredi se ništa ne dešava preko noći
Velika suša je ove godine jasno pokazala da je korišćenje zemljišta mnogo složenija stvar nego što se poslednjih nekoliko decenija mislilo
U našem okruženju skoro redovno nastaje veliko razmišljanje (zabrinutost) kada se nešto (ružno) desi. Na primer, kao sada vrlo aktuelno, velika suša u poljoprivredi. I odmah procena: najmanje jedna milijarda evra štete za samo dva meseca (i ko zna koliko će biti do kraja?!). I odmah pitanja kao: da smo nešto imali sisteme za navodnjavanje… >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šta nas još čeka (nestašice i poskupljenja hrane)? Ili šta uraditi za sutra ili naredne godine da nas tako nešto ne pogodi?!
Suša je, nema sumnje, gadno i podjednako pogodila sve u poljoprivredi. Još manje je sumnjivo da je šteta ogromna. Počela je (srećom) tek posle žetve pšenice. Znači, pogođen je najveći broj važnih kultura – pre svega okopavine (kukuruz, soja, suncokret). Ipak, dobar osmatrač je mogao da zapazi bar dve važne stvari:
1. Vojvodinu kao severni ravničarski deo naše zemlje je žešće pogodila nego brdsko-planinski deo
2. U oba osnovna dela naše zemlje bilo je i velikih razlika
U stvari pojavile su se dve čudne razlike, koje su se jasno zapažale:
a) tamo gde je razvijenije stočarstvo (brdsko-planinski deo) posledice suše su manje; tamo gde nema stoke, izgleda nema šta da se ubere
b) tamo gde je sve urađeno kako treba (obrada zemljišta – setva – đubrenje – zaštita) uticaj suše takođe je manji. Isti atar, njiva do njive, isto zemljište i klima, a razlike vrlo uočljive: na jednoj njivi nemate šta ubrati, a na drugoj kukuruz dočekao septembar skoro kao u normalnim godinama!
I jedno i drugo navodi ne samo na razmišljanje, već i na donošenje zaključaka. Prvi i najvažniji jeste: da li zaista u tolikoj meri zavisimo od prirode? Ili, treba li baš sve svaliti na prirodu? (Da razmislimo i o pojmu: kad je nešto dobro, onda smo to mi, a ako je nešto loše, onda je to neko drugi.).
Drugi zaključak bi se odnosio na to koliko vodimo računa o zemljištu. Najvažnije je da svakoj njivi vratimo bar onaj deo organske mase, koji se odnese sa svakom žetvom. Takva njiva će sigurnije da primi u sebe sve padavine i da ih duže čuva – to je osnova koja ne mora da se uči, već se brzo stekne iskustvom.
Sličan je i treći zaključak. Odnosi se na primenu onih agrotehničkih mera koje važe kao osnovne. Za svaku se zna šta znači kada se uradi dobro i na vreme. I kakav je rizik ako se poneka potceni, ne uradi ili ne uradi onako kako bi trebalo. To najbolje pokazuje Libigov čuveni „zakon minimuma”. Njiva (poljoprivreda) redovno dobro nagrađuje svakog ko se njoj predaje i uradi samo ono što je potrebno. Svaki promašaj se ne oprašta i kao opomena da se to ne zaboravi još neki put!
Upravo je velika suša ove godine jasno pokazala da je korišćenje zemljišta vrlo ozbiljna i mnogo složenija stvar nego što se poslednjih nekoliko decenija mislilo. A sve navedeno i mnogo čega drugog navodi na postavku koja je svakom dobrom seljaku od vajkada dobro poznata: u poljoprivredi se ništa ne dešava „preko noći”. Ko se bavi poljoprivredom, nabavlja traktor ili podiže štalu, to sve treba da ,,traje” bar 15 – 20 godina. Sve to se posebno odnosi na mladi svet u razmišljanju da li se baviti poljoprivredom ili kako ostati u poljoprivredi. Za bar polovinu današnjeg broja poljoprivrednika (od oko pola miliona) može da bude opstanka sa bar prosečno dobrim izgledima za normalan rad, kvalitetan život i pristojan dohodak. I to samo uz uslov da briga države bude stabilna za sve one koji ostvaruju bar prosečne rezultate.
U ovom trenutku je veoma teško biti dovoljno pametan i hrabar pa usmeriti postupke u pravom smeru. Počev od svakog poljoprivrednog domaćinstva gde su sve rezerve pri kraju, skoro je nemoguće naći načina za nekakvu samopomoć. To se odnosi i na državu, ma koliko bilo jasno da upravo ona mora da ,,zalegne” i pomogne u ovim teškim trenucima. Da pomogne svakom domaćinu u poljoprivredi ne samo da opstane radi sebe, već radi države u celini!
Šta to u stvari može da znači?
U rezervama (mogućnostima) države, ma kakve one bile, naći načina za istovremeno dvojno usmeravanje:
– tekuća pomoć (ne samo zbog suše) na sve moguće načine da opstanu oni koji su nam potrebni i koji će nam još dugo biti potrebni;
– ulaganje u dugoročna opredeljenja primarne poljoprivrede (stočarstvo, navodnjavanje, hortikultura) i pomoć industriji prerade za proizvodnju proizvoda višeg nivoa (da ne prodajemo kukuruz sa njiva, kako to radi sirotinja, a uvozimo meso i sir, koji je neko proizveo na bazi našeg kukuruza!).
Redovni profesor univerziteta u penziji
Milan Tošić
objavljeno: 15.09.2012.
